Интервју недеље

Саша Илић: И даље уживам у фудбалу

11. фебруар 2014.
Spasoje Veselinović

Крајем децембра прошле године прославио је 36. рођендан, али ће и у пролећном делу полусезоне бити играч око кога ће се градити игра шестоструког узастопног шампиона државе. Одлазио је и враћао се, али је увек међу навијачима „црно-белих“ важила девиза да је синоним за титулу капитена једно име – Саша Илић.

Иза себе има 656 одиграних утакмица и 224 постигнута гола у дресу Партизана, али и даље има жељу да се бори, доказује и да млађим фудбалерима буде ментор и предводник на терену, а у интервјуу за Журналист, говорио је о јесењем делу сезоне, проблемима са којима се сусреће српски фудбал, као и о амбицијама.

Упркос „климавој“ игри, понекад и без праве идеје и фудбалске филозофије, Партизан је нову годину дочекао на лидерској позицији, али са свега бодом више од Црвене звезде.

„Првенством можемо да будемо задовољни с обзиром да смо јесењи прваци. Имамо пет бодова предности у односу на Црвену звезду. Да у овом тренутку могу нешто да променим, сигурно би то била утакмица против „вечитог“ ривала, коју смо несрећно изгубили. Можда је то једина мрља што се тиче јесењег дела шампионата.“

Најсветлији тренутак у последној деценији за навијаче Партизана догодио се 2003. године, када је екипа предвођена Сашом Илићем изборила пласман у Лигу шампиона, након већ легендарног једанаестерца који је реализовао Миливоје Ћирковић против Њукасла. „Црно-бели“ нису успели да понове тај сценарио у овој сезони.

„Сигурно је да су Партизанове амбиције такве да се жели пласман у Европу сваке године, али једно су жеље, а друго је реалност. Имали смо најбољу намеру, а то је било тешко изводљиво, остали смо без пет, шест стандардних играча, док се појачања нису у потпуности навикла на систем игре. То се одразило на европске утакмице које долазе на почетку и остаје жал што нисмо изборили пласман у неко европско такмичење, али шта је, ту је, тако је сада, надам се да ће следеће године бити боље.“

Након десетогодишњег омладинског и осмогодишњег сениорског стажа у Партизану, Илић је први пут у иностранство отишао 2004. године, са пуних 27 година. У данашњем свету фудбала готово је незамисливо да фудбалер у матичном клубу прослави улазак у трећу деценију живота.

„Ситуација се много променила по том питању, Партизан данас живи од продаје играча и то тако данас функционише, да постоји неки други модел, да играчи могу дуже да остану у клубу, сигурно би и резултати било доста бољи. Срећом, сваке године из омладинске школе излази одређен број младих који постају носиоци игре. Ипак, они брзо одлазе, након свега неколико сезона, али таква је ситуација и продаја играча је неминовност“.

До повратка Салета капитена, трака се селила са руке на руку играча који су се у клубу задржавали свега по неколико сезона, ако и толико. Када би се само направио комплетан списак омладинаца Партизана који су пре времена напустили клуб, добио би се респектабилан састав способан бар да буде редован учесник неког европског такмичења.

„Новац диктира све у свету, па тако и у фудбалу. Финансије су главни узрок тога што наше екипе не могу да задрже или не могу да купе играче који су им неопходни, док је са друге стране неизбежна чињеница да морају да продају фудбалере, јер од нечега треба живети. Када би се променила ситуација или када би спонзори више улагали у спорт, сигурно да би резултати били много бољи. То би довело до смањења трансфера домаћих играча у иностранство, а и фудбалери ван граница наше земље би постали приступачнији.“

Да омладинске школе остају готово једини извор нових фудбалера, пошто новца за страна појачања нема, говори и чињеница да се велики број квалитетних суперлигашких играча практично потпуно изгуби по доласку у Партизан или Црвену звезду.

„Оно што могу са сигурношћу да тврдим је да није исто играти у Партизану или Црвеној звезди као у осталим суперлигашким екипама. Првенствено, разлика је са психолошке стране, када играш у највећим клубовима у држави најпре мораш да се навикнеш на велики притисак, а једино мерило су резултати. У Партизану се препричава и анализира пораз, а победе се брзо заборављају, док у другим суперлигашким тимовима то није тако. Такође, играчима треба више времена за адаптацију на стил игре у Партизану, а то често није могуће јер се траже само победе и нема изговора“.

Пре, већ, осамнаест година Илић је сениорску каријеру започео под патронатом Љубише Тумбаковића, у јесењем делу шампионата је на позицији тренера Партизана био његов некадашњи саиграч Вук Рашовић, а сада ће савете добијати од млађег од себе, Марка Николића.

„Ми смо сви професионалци, тако би требало да се понашамо и све се то ради у интересу Партизана, тако да сигурно и они који су на месту тренера и ја као играч, понашамо се најпрофесионалније могуће, да би Партизан сваке године био све бољи и бољи. Оно што могу да кажем да сам уживао у раду са Вуком Рашовићем, да смо имали изузетно добру сарадњу и да ми је жао што је отишао. Са друге стране познајем и нашег будућег тренера и о њему имам високо мишљење и надам се да ће наставити у истом смеру да води Партизан као што је то радио његов претходник.“

Крајем 2013. Илић је напунио 36 година, а у овој слави пунолетство на фудбалском терену, пошто је први пут у дресу Партизана заиграо 26. октобра 1996. године, у дуелу са Борцем из Чачка. Иако се много спекулише око тога да ли има довољно снаге за наставак каријере, везни фудбалер нема дилему.

„Кажем по ко зна који пут, ја фудбал изузетно волим, осећам се посебним док могу да га играм. Да куцнем у дрво, нисам склон повредама, задовољство ми је да идем на тренинге и једноставно док год се будем тако осећао, ја ћу се трудити да га играм.“

Управо је та прича око Салетових година навела фудбалску јавност да већ неколико година тражи његовог наследника, некада је то био Симон Вукчевић, потом Стефан Бабовић, да би се данас као нови Илићи били окарактерисани Никола Нинковић и Милош Јојић.

„Не волим да лицитирам именима, битно је да Партизан има пуно младих талентованих играча који ће бити носиоци игре. Сигурно да ће се неко издвојити, као што се сада издвојио Милош Јојић, у наредном периоду можда то буде неко други. Партизан не треба да брине за будућност јер има пуно квалитетних играча.“

Упркос чињеници да је један од најбољих фудбалера свих времена у првенствима Србије, Илић није успео да остави нешто већи траг у националном тиму, одиграо је свега 37 утакмица и постигао четири гола. Ипак, помно је пратио дешавања у репрезентацији.

„Једноставно, дошло је до смене генерација. Србија уопште није изгледала лоше, на већини утакмица је чак играла изузетно добро. Међутим, на неким утакмицама нисмо имали среће, али мислим да сада имамо један костур екипе, који ће нам доста значити да направимо добру екипу која ће да се квалификује за следеће Европско превенство.“

Иза Саше Илића је 35 утакмица и пет голова за Партизан у свим такмичењима током 2013. године, али он нема дилему који догађај, односно који меч ће му бити урезан у сећање.

„Сигурно да је најбољи моменат из протекле године освајање шесте титуле са Партизаном, а најупечатљивија победа је „вечити“ дерби који је одлучивао првака када смо победили голом Јојића у финишу меча“, закључио је Саша Илић у интервјуу за Журналист.