„Само Ви и ја. Хајде да шутнемо, можда и погодимо!“

Томислав Ловрековић је главни и одгворни уредник Новина новосадских, бесплатног недељника чији је тираж 25.000 примерака. Новинарску каријеру започео је 2005. као хонорарни дописник Блица а наставио у војвођанској редакцији Пресс-а. Његови текстови о корупцији у војвођанском здравству, недодирљивости „белих мантила“, као и серијал текстова о смрти беба у новосадској Бетанији под крајње сумљивим околностима, изазвали су велику пажњу јавности. Без лажне скромности, за своје текстове о корупцијској спрези Душана Боровице, покрајинске власти и националног парка „Фрушка гора“ сматра да су покренули клупко и указали на друге недозвољене радње овог контроверзног бизнисмена.

Ако узмемо у обзир теме којима сте се бавили, њихову озбиљност и сам случај Душана Боровице, да ли сте имали страх од текста који пишете, од његових последица?

Томислав: Када човек почне да се бави овим послом, мора заборавити на страх и схватити да се незгодне ситуације, позиви и „пријатељске“ сугестије да „успориш“, а неретко и непријатније сцене подразумевају, уколико радиш како треба. Ко не може са тим да се носи, не треба да се бави новинарством. Слагао бих ако бих рекао да је свеједно, али све то иде у „рок службе“. Током досадашње каријере имао сам неколико крајње критички оријентисаних текстова усмерених ка (не)раду и аферама бившег новосадског градоначелника Игора Павличића, покрајинског премијера Бојана Пајтића, људи из сенке као што су Боровица, покојни Ратко Буторовић и њима слични. Искрено верујем да је посао новинара да буде коректив друштва и да не буде неми и пуки посматрач како то тврде поједини уџбеници, већ активни учесник који треба да спречава и потискује друштвене аномалије. Професионално је и етично не питати за цену у том процесу, а она истина, у појединим случајевима, као што смо се уверили, уме да буде висока.

–  Да ли се сећате свог првог објављеног текста?

Томислав: Нисам баш почео од пијачног барометра и вечито досадних анкета, каква је била пракса у временима о којима је Момо Капор сетно и носталгично писао пред смрт, када се новинар писао са великим Н, али нисам одмах ни имао прилику да се бавим „великим“ темама. Први текст који сам писао био је посвећен лошим условима рада Академије уметности у Новом Саду и студентима који постижу врхунски резултат „темпирајући форму“ у сали која прокишњава. Помало ми недостаје та трема и осећај ишчекивања, јер током година човек повремено дозволи себи луксуз који нема оправдања: да постоје дани када посао није само задовољство, већ је помало и рутина. Ипак, још увек успешно бежим од тог шаблона и још увек ми добра тема изазива задовољство, а друштвено корисна прича буди адреналин.

Променили сте три редакције до сада, који период Вам је био најдражи и одакле носите најлепше успомене?

Томислав: Свака, назови „епоха“ носи заиста гомилу лепих сећања и успомена – оно што даје посебну драж свакако нису само теме и услови рада, тираж и насловне, већ управо људи, како са оне стране диктафона, тако и пре свега колеге. Имао сам ту привилегију да радим са дивним и квалитетним људима, честитим колегама и одличним новинарима. Посебно ми је драго што сам имао прилику да сарађујем са „старијом“, помало отписаним и по некима, који погрешно тумаче, „прегаженим“ снагама, које су радиле у „оним временима“. Тренутно сам вероватно најзадовољнији, јер имам прилику да директно и без уплива са стране одређујем концепцију, смер и начин функционисања редакције и листа.

– Без обзира на задовољство које Вам очигледно пружа, колико је тешко бити уредник једног медија?

Томислав: Суштински, разлика између „обичног“ новинара и уредника јесте у чињеници да овог потоњег очекује велики број притисака са разних страна и покушаја разних групација да утиче на његов рад. Међутим, ако су темељи куће добри и чврсти, као што је случај у Новинама новосадским и ако имаш неподељену подршку менаџмента, онда је јасно да та функција отвара простор и обавезу да се ради другачије, исправније и чистије него било где другде, односно да се инсистира на таквом правцу развоја.

Константно слушамо од старијих новинара да генерације које тек долазе треба да мењају постојећу, не баш тако сјајну слику новинарства у Србији. Шта је по Вашем мишљењу  главни проблем и да ли ће се било шта променити у будућности?

Томислав: Једна од најизлизанијих фраза у Србији јесте да јаки нађу начин, а слаби изговор. Проблем је што смо је „излизали“ само у речима, а не и у делу. Можемо ламентирати над друштвом, поремећеним системом вредности, уништеном привредом, тајкунизацијом, моралним суновратом и тражити још хиљаду и једно оправдање за себе. Мене део новинарске сцене подсећа на играча који се спрема да шутира пенал и док прилази белој тачки у глави припрема алибије за промашај, уместо да размишља где ће погодити. Та опција је, чини ми се, потпуно искључена у самом старту, а већина чак ни не шутне. То није ствар друштва, то је ствар појединца – или хоћеш или нећеш. Верујем да има доста оних који хоће и који могу, али су им места заузели они који неће. И, шта ћемо сада, плакати? Јок, узећемо оно што нам припада! Хоће ли се догодити? Зависи колико верујемо у то. Ко? Ви и ја, нико други се не пита. Ни Вучић ни Ђилас ни Москва ни Брисел. Само Ви и ја. Хајде да шутнемо, можда и погодимо!

-У једном свом тексту наводите да није немогућ посао, већ они који га траже. Да ли мислите да је исти случај и са новинарима јер чињеница је  да све више њих остаје без посла?

Томислав: Проблем са великим бројем наших колега јесте то што су они одлучни и решени да свој посао не раде, без обзира да ли га имају или немају. Берлински зид је пао поприлично одавно, а комунизам је остао у главама људи – редакције не могу бити јавна предузећа и концепт  „ја не могу толико мало да пишем, колико могу да пијем и будем плаћен за то“ је „мало“ превазиђен. Што је ситуација тежа, то квалитет мора више испливавати. Ако се квалитет повлачи, шта нам онда остаје? И коначно, какав је то квалитет који се повлачи? У ширем политичком контексту, у последњих 20 година кривили смо све – запад, исток, домаће издајнике, стране издајнике, власт, опозицију и власт и опозицију, тајкуне, сиротињу и тајкуне и сиротињу, једино смо заборавили да можда једном, за промену, окривимо нас саме. Квалитет, упорност, истрајност и етичност нису пролазили незапажено и ненаграђено ни у системима који су далеко девастиранији од Србије данас ни у временима која су далеко тежа од данашњих. Суштински, све креће од кукавичлука појединца, па и та прича о „ниским гранама“ и „дефициту посла“ у медијском сектору.

– Да ли је Ваш рад икада био оспораван у било којем смислу, нарочито због Ваше младости?

Томислав: Нисам склон критиковању српског менталитета, напротив, може се рећи да ми је манир да истичем низ занемарених и квалитетних сегмената нашег „друштвеног кода“, које без разлога и основе ниподаштавамо. Међутим, само код нас у развоју човека постоје три фазе: превише си млад, па још није време за шансу и то траје до неке двадесет и пете, онда си талентован и на загревању до тридесет и пете и потом си до педесете већ „матор“ и неостварен. Код нас би Меси био у омладинском погону док не оседи, без промашаја. Трудио сам се, а верујем и успео да приступом раду и самим радом ућуткам све критичаре, а било их је. Премда, доста сам се рано помирио са чињеницом да не могу сви ценити, а неретко и разумети оно што радиш: једноставно, увек мораш имати контра страну. А, и било би досадно без ње, зар не?