Наука и уметност

Салвадор Дали – Лудак или геније?

28. новембар 2011.
djurictami

Биографија
“Свако јутро након буђења осетим највећу радост, да сам Салвадор Дали, и запитам се, шта ли ће чудесно учинити он данас, тај Салвадор Дали?’“
Обучен попут дендија из 19. века, држи штап у једној, а четкицу у другој руци. Дуги бркови извијају се до трепавица, а широм отворене очи узбуђено најављују дело које ће тек угледати светлост дана и опет шокирати јавност.

Како је Дали постао Дали?

Салвадор Доминго Фелипе Хасинто Дали и Доменек рођен је 11.маја, 1904. године у Фигуерасу, малом граду на северу Каталоније. Његов старији брат, такође назван Салвадор Дали, умро је са 9 месеци од стомачног грипа, три године пре Далијевог рођења. Када је имао 5 година, родитељи су га одвели на братовљев гроб и рекли му да је он његова реинкарнација, у шта је Дали веровао целог живота. „ Личили смо један на другога као две капи воде, али са различитим одразима. Он је вероватно, прва верзија мене, али зачет превише у апсолутности“. Далијев отац, Салвадор Дали и Кузи, био је адвокат и писар средње класе. Примењивао је строгу дисциплину у васпитању сина и његове млађе сестре, Ана Марије. Његова мајка, Фелипе Доменек Ферес, децу је одгајала у складу са католичким обичајима. 
Родитељи су препознали таленат свог сина и подржали га у одлуци да се бави уметношћу. Са 10 година Дали се упознаје са импресионистима и убрзо уписује школу цртања. Отац му потом приређује изложбу графика у породичној кући, а своју прву јавну изложбу Дали је имао 1919. године у Окружном позоришту у Фигуерасу. Када је имао 16. година Далију умире мајка од рака дојке. „Био је то најтежи ударац који сам добио у животу. Обожавао сам је. Нисам могао прихватити губитак бића од којег сам очекивао да ће моје душевне пороке учинити невидљивима“.
Након смрти мајке, отац се жени сестром покојне супруге, а Дали одлази у Мадрид где уписује Школу лепих уметности Сан Фернандо. Ту ће стећи два велика пријатеља, будућег режисера Луиса Буњуела и песника Федерика Гарсију Лорку. У том периоду, Дали је већ почео да привлачи пажњу својим ексцентричним изгледом, неговао дугу косу и зулуфе и одевао се попут енглеских естета из 19. века . Пажњу на себе није скретао само изгледом, већ и сликама у којима је експериментисао са кубизмом и дадаизмом. Пре него што је дипломирао, Дали је избачен из Академије, после изјаве да нико није довољно компетентан да га оцени. „Знам више о Рафаелу од свих вас заједно“ – рекао је тројици професора на испиту. Своје мајсторство тада доказује сликом „Корпа хлеба“  која представља врхунац Далијевог реализма. Захваљујући пријатељу Хуану Мироу, одлази у Париз и упознаје Пабла Пикаса. Њих двојица значајно су утицали на Далијев рад.

 
Зрели период

Крајем 20-их година развија сопствени стил, истражујући подсвест и користећи сексуалне симболе. Узоре налази у ренесансним уметницима, највише Рафаелу, али и у сликарима попут Веласкеза и Вермера. Заједно са пријатељем Луисом Буњуелом пише сценарио за филм „Андалузијски пас“ са циљем да узнемири и шокира јавност. „ Договор је био да не убацујемо ниједну слику која садржи било какво рационално значење“, рекао је Буњуел упитан којих су се правила придржавали током снимања.
Године 1929. Дали се прикључује групи надреалиста, коју су чинили Андре Бретон, Луис Буњуел и Паул Елуард. Њихово седиште било је у Париској четврти Монтпарнасе. По доласку, развија параноичко-критични метод, којим наглашава значај ирационалног и продирање у подсвест ради веће уметничке креативности.
У то време упознаје своју будућу супругу и музу, руску емигранткињу Елену Димитровну Диаконову, познатију као Галу. Када ју је срео, била је удата за француског песника Паула Елуарда. Иако 10 година старија, постаје његова највећа опсесија. Гала напушта супруга и одлучује да живот посвети промовисању Далија као уметника, а он своја дела све више потписује као Гала-Дали. „Једно једино биће достигло је један вид живота чија се слика може упоредити са смиреним савршенствима ренесансе. То биће је Гала, моја жена, коју сам неким чудом имао среће да изаберем.“ 
Уз њену помоћ, Дали је постао угледни сликар у Паризу. Изложбе су му биле све посећеније, али његову срећу ометао је однос са оцем, који га се одрекао због живота са “распуштеницом”. Дали тада слика “Загонетку Вилијама Тела” инспирисан породичним односима. Иако је слика представљала чин искупљења, изазвао је контраверзне коментаре убацивши Лењинов портрет у слику. Бретон је тај његов поступак осудио и назвао “контрареволуционарним чином”.
Године 1931. настаје његово најчувеније дело “Истрајност сећања”. Ова слика, позната још и као „Мекани сатови“ или “Сатови који се топе”, увела је у надреализам концепт текућих џепних сатова. Инспирисан Ајншајновом теоријом релативитета, Дали поручује да време није фиксно и детерминисано, што потврђују муве и мрави који једу сатове. 
Жеђ за славом све више је расла. Након што га је трговац уметностима Хулијан Леви упознао са Америком, он одлази у Лондон на Међународну изложбу надреалиста. На предавању под називом “Аутентични параноични фантоми” појављује се у ронилачком оделу. При изласку на подијум, повео је два руска пса, а да би дошао до ваздуха морао је често да одврће шлем. Рекао је: “Само сам желео да покажем колико сам дубоко заронио у људски ум”.

Други светски рат

Далијева фасцинација Хитлером и подршка коју је пружао режиму Франциска Франка, негативно су утицали на етику надреалиста и довели до његовог избацивања из групе, 1939. године. После искључења, он је одговорио “Надреализам-то сам ја”.
Када је свет по други пут заратио, заједно са Галом одлази у САД, где креира сцену сна за Хичкоков филм “Зачарана” и сарађује са Дизнијем на филму “Судбина”. Године 1942. издаје и аутобиографију “Тајни живот Салвадора Далија”.
Религијски мотиви постају његова главна преокупација. Након осмогодишњег имресионирања америчке јавности, враћа се у родну Каталонију и ствара нека од најзначајнијих дела као што су “Исус од св. Јована Крститеља” “Распеће” и “Мадона из Порт Ллигата”. Страст коју је осећао према Гали комбиновао је са библијским мотивима све док Мадона и Гала нису постале нераздвојне.
Своју ексцентричност исказивао је играјући се оптичким илузијама и проучавајући свет природних наука. Као резултат настаје дело “Хуперкубично распеће”. Шезедесетих је почео са реновирањем позоришта у Фигуерасу, које је данас Далијев музеј. Његово име постало је најпознатији бренд и сматран је најуспешнијим комерцијалним сликаром своје генерације. Андре Бретон је после разлаза са Далијем сковао анаграм “Авида Доларс” (жељан долара), којим је исмевао његову љубав према материјалном. Дали је новац сматрао доказом своје успешности, а зарађивао га је, не само захваљујући сликама, већ и рекламама које је снимио за Левин чоколаде и логоа који је креирао за Чупа Чупс лизалице.

Последњи дани 

Иако већ у позним годинама, Гала и Дали су чак и седамдесетих уживали пажњу јавности. За сав труд који је уложила како би му помогла да стекне славу, Гала је тражила да јој се купи вила у Пуболу, што је Дали и урадио. Након усељења, Дали није смео да је посећује без дозволе. У своје одаје примала је млађе љубавнике, а Дали је такође уживао наклоност девојака и време често проводио са манекенком Амандом Лир. Ипак, Гала је била и остала његова највећа љубав. Након њене смрти 1982. године, запао је у депресију и повукао се из јавности. Кружиле су гласине да је покушавао да се убије одбијајући да пије и једе. Носталгија за Галом присилила га је да се пресели у замак који је купио својој драгој. Те 1984. године, избио је пожар, након којег је Дали задобио теже опекотине. Неки су сматрали да је то још један покушај самоубиства, а други да је последица немара послуге. “Генији никада не смеју да умру, од нас зависи напредак човечанства” покушао је да оповргне трачеве по изласку из болнице. За његово здравље био је забринут и краљ Хуан Карлос Први, који га је одликовао титулом Маркиза од Пубола.
Старац без енергије, седи у колицима, а руке му дрхте. Затвара врата познаницима и пријатељима. Пажњу медија одбија. Кажу да је тих последњих година, личио на сенку некадашњег великог ексцентрика. Вратио се у свој музеј у Фигуерасу где је провео последње дане. Његову болест користили су чувари, који су му давали по стотине празних папира да потписује, како би потом други сликари на њима стварали. За већину дела која се преписују Далију из тог периода, данас се сумња да су оригинали.
Док је слушао своје омиљено дјело, Вагнерову оперу “Тристан и Изолда”, Дали умире у Фигуерасу 1989. године у 84. години живота. По својој жељи, покопан је у свом Театро-Музеју, а његово богатство припало је шпанској држави.
Салвадор Дали остао је упамћен не само као један од највећих надреалистичких уметника 20.века, већ као контраверзна и ексцентрична личност. Често је понављао: „Моја највећа жеља је да реконструишем период адолесценције“ . Снови, халуцинације, најранија сећања и еротични доживљаји служили су му као главно оружје у остваривању тог подухвата. Иако је је његов бизаран живот изазивао негативне реакције, оригиналност коју је поседовао опчинила је критичаре. За себе је говорио: „ Једина разлика између мене и лудака је што ја нисам луд“.