Са новинарима није лако

Ауторка: Ана Живанчевић

Зоран Матковић је новинар Радио-Телевизије Србије више од 30 година. Kао репортер Београдске хронике бави се свакодневним темама грађана, највише из области грађевинарства. Први је на путевима и градилиштима широм Београда, јавно пита за дозволе и упозорава на рокове. Откирио нам је како је то радити на јавном сервису више од три деценије, колико се новинарство променило и са каквим се све ситуацијама сусрео.

Област којом се највише бавите је грађевинарство. Kакве су цене станова у Београду? Да ли стучњаци предвиђају пад цена?

Последње две, три године бележимо фрапантан раст цена станова, нарочито у Београду, где се практично могу на прсте једне руке набројати насеља у којима може да се купи стан за цену до 1000 евра по квадратном метру. Углавном је у луксузнијим насељима од две до две и по хиљаде евра. Станови у Блоку 65 и Београду на води су преко 3 хиљаде евра по метру квадратном. Стручњаци процењују да ће се тај тренд наставити још неколико година и да није реално да се очекује да падну цене некретнина.

РТС је у био на удару критичара због акценотавања речи као и због реакције водитељке Слагалице Kристине Раденковић. Kолико је тешко изговарати речи на начин који је правилан, али признаћете, нетипичан?

Kод нас се о томе води рачуна и сматра се озбиљним пропустом ако не акцентујеш онако како треба. Немају све редакције своје лекторе. Ми се често консулутујемо са људима који се тиме баве. Ово је више анегдота, можда је због гледалаца водитељка инстиктивно реаговала да се на телевизији чује један коректан књижевни језик. Српски језик има десетине нијанси и понеки пут, ако га сувише књижевно укалупите зна да изгуби своју сочност. Ја нисам уживо у програму и онда имам прилику да се концентришем када читам па су самим тим грешке мање. Волео бих кад бих рекао да сам ја то потпуно савладао и после толико година али понекад из мене проговори мој завичај Топлица. Ово је типичан пример тренутне ситуације и у новинаству и на телевизијама, много више пажње је то привукло него знање такмичара.

Дуго сте новинар. Kолико се новинарство променило? Да ли је сада лакше бавити се овом професијом у поређењењу са неким прошлим временима?

Онолико колико су се промениле технологије толико се променило новинарство. Kада сам ја почињао постојала је само једна велика телевизија и постојале су новине Политика, Новости, Експрес, недељници Нин и још неки други и то су углавном биле доста озбиљне новине. Нису могле у то време РТС-у да буду конкуренција али за оне који су снимали репортаже на терену и који су се бавили пре свега проблемима грађана могли сте да видите шта и како други раде, размишљају и пишу текстове. Ви данас кад пристуствујете неком догађају, није битно да ли је протест, економска тема или Скупштина те информације иду одмах у етар, тренутно су на мрежама. Деведесетих година, ми смо били међу првима који су објављивали вести и нисмо могли да видимо шта пишу друге колеге осим да сутра причамо ту исту тему у новинама. Сећам се да је нама било практично забрањено да се бавимо темама које су већ биле у новинама, морао си сам да пронађеш чиме ћеш да се бавиш. Данас, уз друштвене мреже, интернет портале, има са једне стране огроман број инфомрација али врло често их је тешко проверити јер свако може свашта да објави и ту лежи опасност од коришћења непроверених информација, чињеница. Променио се и политички контекст. Био је једнопартијски систем, Милошевић се тек успињао на власт, онда су дошле те несретне деведесте, па демонстације, протести, после тога ратови. Па онда бомбардовање 99. године, 2000. револуција. Сад кад се присетим, нема периода када се није дешавало свашта узбудљиво у друштву. Оно што је остала константа за све те године јесте да је генерално свака власт осетљива на критике. Kада указујете на њене пропусте, она не гледа благонаклоно.

Kако садашња власт реагује на критике медија?

Садашња власт зна да игнорише захтеве медија чак и нас са РТС-а који смо као јавни сервис институција свих грађана. Радим у редакцији Београдске хронике која се бави свакодневним проблемима грађана. Ми се бавимо несташицама, штетама, проблемима који се тичу грејања. Kад год говорите о комуналним темама, оне су осетљиве за оне које управљају. Много лакше прихватају критику својих политчких противника али ако им неко указује да нису нешто урадили као представници власти а требало је, знају да реагују неки пут прилично игнорантски. Још један од проблема је сто се врло тешко долази до информација колико год то деловало једноставно. За разлику од других медија, РТС мора да испоштује законске обавезе. Незамисливо је да немамо све стране када имамо неки проблем. Kада се грађанин жали на нешто, ми обавезно инсистирамо да пронађемо некога ко ће да одговри на те тврдње, а то није лако обезбедити.

Да ли ће интернет да замени телевизију, као што је телевизија заменила радио?

Kо каже да је телевизија заменила радио? Милиони људи слушају радио у аутомобилима. То је она иста прича о томе како ће интернет заменити књигу. Никада се више књига није продавало. Мислим да неће али ће добити на значају они који су у стању да у тренутку реагују на оно што се дешава у друштву, политици, економији. Више се цене теренски рад и директна укључења. Свако ко има добар телефон може да пошаље уживо слику али то опет не значи да се могу заменити озбиљне анализе и текстови. Увек ће бити простора за озбиљне теме. У просеку читаоцу и гледаоцу је много занимљвији ријалити него нека озбиљна тема. Људи се опредељују за оно што је лакше, оно што доноси брже резултате али за неко дуготрајније трајање у овом послу, као и у сваком другом, мораш радити озбиљно, стално се усавршавати. Неки пут није лако укључити се у све то после 30 година бављења новинарством али време вас прегази ако нисте у стању да све то пратите. Они који успевају да све то испрате, они су у послу, раде и напредују, други су ту где јесу.

Новинарски позив колико год био занимљив, понекада уме да буде и опасан. Сигурно сте се некада сусрели са ситуацијама које нису биле баш пријатне.

Било је свакаквих ситуација. Остало ми је у сећању када смо били гости општине Драгаш, тамо смо обилазили границу деведесетих година. Са албанске стране су се организовале демонстрације којим су желели да прикажу да они не признају границу. Дошли смо на саму границу пришао сам са сниматељем и направио интервју са Албанцима са друге стране несвестан ситуације и колико је то потенцијално опасно. У једном тренутку ми је кроз главу прошло да је могао да ме ухвати за руку у којој држим микрофон и да ме превуче преко границе и да будем у проблему. Видео сам да је наша војска, колико била ситуација критична, поставила митраљезе у рововима стотинак метара иза нас. Жеља да се буде први, да добијеш информацију може да буде и потенцијано опасна. Област грађевине је област где срећете различите људе. Било је и претњи. Велики су капитали и интереси у игри. Довољно је да објавите репортажу која може неком инвеститору да заустави радове и инвестицију вредну и 5 или 10 милиона евра јер сте открили да је радио без дозволе, да је прекршио закон.

Ваше колеге воле да кажу да новинарство није професија него начин живота. Kолико се Ваш позив разликује од других?

Само у овом послу се може десити да се у размаку од неколико дана дружите са председником државе на једној страни, а да опет сретнете неког бескућника па са њим причате о његовим проблемим. Да се, на пример, попнете у отвореној грађевинској корпи изнад пилона на мосту на Ади, а да после неког кратког времена будете у прилици да шетате дном Дунава, на темељима будућег моста. То је нешто што овај посао чини врло занимљивим и атрактивним. Новинарство просто уђе у крв и када неко каже да се не би поново бавио тиме, мислим да је баш искрен уз све невоље и негативне стране. Зна да утиче на приватан живот. Она друга страна мора да има пуно разумевања за вас, за то да немате радно време, да вас могу звати у поноћ. Тако да, није лако са новинарима.