На 30 километара од Шапца, испод обронака планине Цер налази се село Румска. Његове границе простиру се до околних села Криваје, Букора, Метлића и Текериша и чине једну целину звану Поцерина. Свако село има своју историју. Нека су надалеко позната. Село Текериш, као место где се налази споменик погинулим борцима у Првом светском рату, након Церске битке. Метлић, као место сећања на српског Ромеа и Јулију, где је у част њихове љубави подигнут споменик познат као Ашиков гроб.
Румска је у сенци познатих места, али захваљујући вредним мештанима позната је по плодној земљи и приносима у пољопривреди.
До Румске се може доћи правцем од Шапца, Лознице и других места. Идући од Шапца, ка западу земље ка селу Румска, пролази се кроз пет села и стиже се до раскрнице. Ту се може уочити табла, са две стрелице. Једна која показује скретање на лево и натпис Горња Румска, друга упућује право са натписом Доња Румска. Свеједно којим год правцем да кренете стижете на право место. Ова подела стара је више од 50 година, а настала је само као плод честих српских неслагања око финансија. Улази у село скромно су уређени, постоји по који путоказ и ништа више. До првих кућа потребно је неколико минута вожње. Село броји око 200 домаћинстава и 900 становника. Подељено је на више засеока. Свако носи другачији назив. Мештани села те засеоке називају „мале“. Има их 15. Неке су више, а неке мање развијене. Идући Дивич малом, можете се уочити асфалт, улично осветљење и око 18 кућа, различитог стила градње које указују на имовински статус. Друге мале, међу којима је Грујичић мала, мање су развијене и живе у неком прошлом времену. Уместо улице, ту је пут урађен од крупног камења, оронуо услед киша и снегова. За уличним осветљењем још чезну. „Немамо новца, наша домаћинства су међу сиромашнијим у селу, тешко зарађујемо,“ објашњавају становници ове мале. Нису једини. У неким домаћинствима као да је време стало. Оронуле куће, изграђене од камена и блата. Накривљена ограда од испреплетаног прућа, доказ је прошлости. Купатило је непозната ствар. Има и оних , пространих, развијених домаћинстава. Испред њих су паркирани трактори и машине за обраду земље, а зелена пространства прошарана су веселим бојама тек процветалог цвећа. У селу се налазе две основне школе. Реновиране су прошле године. У њих иду ученици до четвртог разреда, различитих националности, највише ромске.
Пролазећи кроз засеоке и главне путеве села виде се хектари обрадиве површине. На једној њиви млад човек орезује своје воће. „Одлучио сам да останем овде и наставим да радим оно што су моји родитељи започели. Посадио сам трешњу захваљујући субвенцијама које сам добио од Општине Шабац и за две године требало би да берем прве плодове. Надам успеху,“ истиче Миленко Марковић
У селу се претежно сади јагода, трешња и шљива. Готово половина села гаји јагоду. Мај месец протиче у њеном знаку. Тада се њиве румене, а јагода доброг квалитета покује у гајбе, транспостује даље
Најчешће за руско тржиште, мада је и Немачка заинтересована за плодове који одавде потичу. Знање мештана, пожртвованост допринели су добром квалитету воћа јер свако обавља посао који најбоље зна. И тако село живи.
Историја села је дуга, о чему сведоче записи. Први званични историјски подаци могу се пронаћи у књизи „Србија и Београд од Београдског до Пожаревачког мира“. Забележено је да је село тада имало шест кућа, што сведочи од његовом развоју од 1717. године до данашег дана. Стари људи, добри познаваоци села могу посведочити о легендама дубоко скривеним у шумама Румске. Скретање у лево, после искључења са главног пута води дубоко у шуме ка Јањином потоку. Густу борову шуму, осветљава тек покоји зрак сунца. Легенда каже да је пре 500 година вила у водама Јањиног потока купала своје дете. Велики камен, сребрне боје, преко којег струји хладна вода, осликава дати призор. „Мени је мој деда причао, а њему његови преци, и тако се то преносило са колена на колено. Колико је то заиста тачно, не могу ништа рећи. Ово што се на камену види, може бити и плод наше маште,“ истиче Зоран Богдановић најстарији становник овог села.
Али да истина о давним временима може бити доказана говоре остаци царског града на обронцима планине Цер, у близини овог села. Идући кроз шуму и пратећи уску стазу на око 600 метара надморске висине, налази се камени зид висок око два метра. Некада царство Тројаново.
Прича која је забележена у словенској митологији каже да је он био митско биће са три главе и козјим ушима. Плашио сунца и кретао се само по мраку, а живео је на овој планини.Тако је настала изрека „У цара Тројана козје уши,“ позната у Србији.
Румска делује нестварно због недодирнутих природних лепота. Сребрне рупе су налазишта сребра ископавана пре Другог светског рата која ће како се мештанинадају понови бити активна.
Последњи радови
Интервју недеље3. фебруар 2016.Цртање одраз душе и стваралачког духа
Наука и уметност2. фебруар 2016.Дубровник – место које пише романе
Наука и уметност28. децембар 2015.Крај Игри глади, почетак револуције побуњених
Наука и уметност9. децембар 2015.Миленијумска кула на Гардошу заштитни знак Београда