Rokenrol vs. turbo folk

Multimedijalni sastav ŠUK Stampedo

            Српска музичка сцена

 

РОКЕНРОЛ VS. ТУРБО ФОЛК- културолошка борба данашњице

 

Услед кризе система вредности, то се преноси и на музички укус омладине. Због тога рокенрол највише испашта.

Београдско насеље Коњарник, субота, негде око 22 часа. На клупама у парку седи “старија“ екипа из краја, пије пиво из амбалажа од две литре, пали цигарету за цигаретом (марке “Дрина“ или “Винстон“) и прича о неким прошлим временима. Сви имају око двадесет пет и више година, заједно су одрасли у овом крају, ишли на свирке “Рибље Чорбе“, “ЕКВ- а“, “Партибрејкерса“, јурили су заједно девојке, и укратко, уживали у животу и младости…

            У том тренутку појављује се екипа “неких нових клинаца“. Немају више од петнаест година. Њих петорица- кад их човек погледа, прво се запита да ли су клонови. Сваки од њих има “јеж“ фризуру за коју је искористио толико гела да се коса пресијава у полумрачном парку, затим кошуље врло “интересантних“ боја- розе, зелена, црвена, онда неизоставне беле панталоне или избељене фармерке, и на ногама ципеле марке “Паћоти“ или пак патике “Ер макс“. “Додатну“ опрему ових “модерних“ пубертетлија чине позлаћени или сребрни ланци позамашне дебљине око врата и цигарете марке “Давидоф“ или “Собрание“ које су веће од прстију неких од ове петорице “опасних момака“. А понеки чак на глави има и наочаре за сунце, иако је напољу већ увелико мркли мрак…

            Старија екипа их са чуђењем и дозом подсмеха посматра и један од њих одлучује да им се обрати:

            “Клинци, кренули у провод, а?“

            “Да, лудница, субота вече!“, одговара један од њих.

            “Где излазите?“

            “Па матори, мало “Блејвоч“, мало “Амбис“, има да буде хаварија!“

            “Какву бре музику пуштају тамо?“

            “Како коју, браћала, па народњаке, домаћицу!“

            “Коју домаћицу- Цунета, Тозовца, Тому Здравковића…?“

            “Ма јок матори, па било би туга да пуштају те жалопојке. Овде пуштају Цецу, Секу, Синана, Џенана, Халида… Е мајстори, видимо се касније, чекају нас мачкице и тигрице, има да нам буде врх! Поз!“

            Старији момци, гледајући своје наследнике из краја како одлазе у правцу аутобуске станице, узимају флашу пива, и отпијајући добар део ње, одмахују главом у неверици колико су се времена променила…

            Заиста, ово је не тако ретка ситуација у Београду. Данашњи изласци изгледају тако, млади људи се деле по томе ко какву музику слуша- ко слуша музику из 80их, стари домаћи и страни рок, одлучује се да у парковима уз мало алкохола и дувана проведе вече у друштву својих музичких “сабораца“. За ове младе људе више не постоје места где могу да изађу- “Академији“ прети затварање, Студентски културни центар (СКЦ) све ређе и ређе организује свирке, а стари рок бендови који су још активни попут “Рибље Чорбе“, “ЈУ групе“ и сличних су врло често на турнејама у иностранству и организују евентуално једном годишње свирке, и то у великим просторима као што је београдска “Арена“, Хиподром, Ушће…

            Са друге стране, млади људи који слушају певаче и певачице који снимају и наступају испред продукција као што су “Гранд“, “Голд“ или “ЗАМ“, могу да бирају где ће пре: да ли на двадесет сплавова који се налазе са једне или друге стране Аде Циганлије, да ли у клубове у центру града, да ли на било који рођендан или прославу где се пушта или свира само оваква музика. Однос места где се пушта рокенрол и однос места где се пушта новокомпонована музика је апсолутно неједнак. Као што је случај и са бројем младих људи који слушају ову музику.

            Зашто је то тако? Како је могуће да је некада “Бијело дугме“ на свом чувеном концерту код Хајдучке чесме могло да окупи између седамдесет и сто хиљада посетилаца, а данас су то у стању да учине Светлана- Цеца Ражнатовић и Аца Лукас?

            Милош Петровић, музичар запослен у продукцији “Голд“ и музички продуцент, не сматра да је новокомпонована музика у Србији кривац за пад популарности рокенрола. “Рокенрол пропада и у свету појавом хаус музике, репa, технa, хип- хопa, РНБ- а и сличних турбо фолк верзија попа. Млади у свету живе у корак са временом, и сада су ту неке нове звезде, Ријана, Фифти Сент и разни ДЈ- еви који направише нову епоху у музици једним истим ритмом у жаргону познатијем као “туц- туц“. Сви они су много веће зло за рок од нас фолкера. Велики рокери Србије Бора Ђорђевић, Милић Вукашиновић, Влатко Стефановски, Горан Бреговић су се и када је рок био доста популарнији него данас бавили народњацима и отворено причали да воле и ту врсту музике. Пропаст рокенрола је светски проблем, а не проблем фолкера у Србији, али традиционално пошто смо ми за све криви нека буде и то да није настао турбофолк у Србији, не би пропао рокенрол у свету.„ Петровић додаје да рокенрол у будућности неће бити подређен фолку, јер ко воли рок слушаће га и даље: “Ако вам се чини да се рок мање слуша због промене модног тренда младих варате се. Рок није гардероба, старке и крваве мајице са примесама сатанизма, он је врста музике. Да би били рокер, не морате мрзети друге и гадити се народњацима. Прави рокери воле и народњаке. Када рок постане одлика звука, а не стила облачења, почеће да се слуша поново као некад.“

Са друге стране, Милош Јечменица, басиста бенда “ШУК Стампедо“ сматра да музика, као јединство мелодије, хармоније и ритма, не може да буде процењена као кич и шунд јер, сама по себи, не садржи никакву поруку. “ Сваки слушалац  музику тумачи на свој начин, јер музика само изазива асоцијације. Популарност зависи од медијске заступљености, а медијска заступљеност зависи од процене медијских тајкуна како на једноставан начин узети што више пара од идеалне циљне групе, оне која лако долази до пара па их лако и троши. Та циљна група је мањи део младе популације. Тако испада да је 90% музике у медијима намењено за 5% публике. Тако је и раније било и биће увек. Турбо фолк привлачи и толики број младих људи јер је визуелна компонента која прати тај стил музике, дакле; спотови, изглед извођача, трачеви и остале пратеће појаве које граде такозвани имиџ, све то је копија онога што се види на музичким каналима са запада. Тако је и југословенска рок сцена била копија светске, са веома малим закашњењем. Што рече Јура Стублић, у песми Пљачка столећа: „ … купи метар плоча из иностранства, слушај их ноћ и дан, и кради ствар по ствар“. Кич и шунд пријају људима који нису задовољни собом , па би да буду неко други, својим девојкама, момцима, женама.., па би да гледају неке друге, или нису задовољни својим животом, па би да проживљавају туђе животе. Контрола медија, ни било каква друга, ту не може ништа да промени, као што ни комунистички медији и учење марксизма у школама нису изградили подобну омладину. Шта год да се уради ипак ће увек да постоји неки „Радио Луксембург“ који ће потрошачима дати оно што им душа тражи.„ Јечменица каже да младе привлачи оно што је карактеристично само за њихово време и њихову генерацију и да зато медијски магнати шоу- бизниса сваких десетак година пласирају нови главни музички тренд (мејнстрим) и неколико пратећих, тек да се попуни сваки сегмент потенцијалног тржишта.

Доцент Факултета политичких наука и политички економиста Душан Павловић који је био гитариста рок бенда са почетка деведесетих- “Вампира“, каже да турбо фолк музика младе људи привлачи да је слушају због ниских критеријума за слушање које захтева од своје публике, а да заправо не постоји начин да се њена моћ каналише. “Суштинска разлика између времена када сам ја свирао и данашње музике је у томе што је рокенрол код нас, па и делом и у свету био врло захтевна врста музике, социјално ангажована, превазилазила је пуку музику, ту посебно мислим на панк музику или оно што се код нас звало “нови талас“ и то се у тренутку изгубило због различитих околности- рата, расцепа државе итд. Публика која је слушала рокенрол на његовом врхунцу је била доста образована и упућена у разне ствари, док турбо фолк уопште не захтева такву врсту посвећености. Она је пука забава, која има једноставне мелосе, једноставне поруке. Данас публика гледа на музику искључиво као забаву, не на нешто што јој говори о њеном животу.“ Професор Павловић сматра да је турбо фолк производ деведесетих година и да је он као такав нестао у протеклој декади након 2000. године, али да се појавила данашња новокомпонована музика која је његова наследница, а која је хибрид скоро свих врста музике- народне, денса, техно музике, рокенрола… “ У време кад сам ја био средњошколац постојала је једна група која се звала “У шкрипцу“ и која је ’83 издала албум који је Комисија за шунд и кич која је постојала при Комунистичкој партији означила као кич, ставила посебан порез на ту плочу и она је онда била дупло скупља од осталих плоча, али то није спречило популарност ове плоче. Исто тако сматрам да не постоји начин да се спречи ширење утицаја турбо фолка, тј. ове његове хибридне верзије која постоји данас. Тренутно треба пустити ствари да иду својим током, ко жели да слуша такву врсту музике нека слуша, оно што би можда могло да се уради јесте да држава потпомаже врсте уметности за којима на тржишту нема довољно велике потражње.„

Рокенрол је музички правац и глобална поткулутура. Рокенрол се први пут појављује као посебан стил у Америци током раних педесетих година 20. века. У време када је рок ритам захвати цео свет, јављају се бендови као што су Битлси и Ролинстонси. У то време се јавља рок сцена и на просторима бивше Југославије. Први бендови као што су “Златни прсти“ остварују велики успех, али све то постаје значајније тек са појавом већих бендова као што су Бијело дугме, Смак, Ју група итд. Међутим, право ширење рокенрола и његово златно доба на овдашњим просторима почиње са доласком група попут Азре, Рибље Чорбе, Забрањеног пушења, ЕКВ и других.

Турбо фолк је музички жанр настао у Југославији почетком 1980их година. Настао је под утицајем популарних поп- фолк извођача 80- их као што је Лепа Брена. Врхунац популарности достигао је 1990их у Србији. Термин турбо- фолк први је употребио певач Рамбо Амадеус, а како он сам дефинише: “…турбо фолк није музика, турбо фолк је какофонија свих укуса и мириса везаних у једну звучну промају која има задатак да задовољи најшире укусе, најниже страсти.“

            Београдско насеље Коњарник, ноћ између суботе и недеље, негде око четири часа после поноћи. “Старија“ екипа из краја приводи своје дружење крају испијајући последње капљице пива из дволитарске флаше и извлачећи димове из једине преостале цигарете у паклици “Дрине“. У том тренутку ка парку се креће екипа “неких нових клинаца“, раскопчаних кошуља и разбарушених фризура, са флашом вискија у једној, и црном цигаретом марке “Собрание“ у другој руци, тетура се ка старијој екипи певајући најновији хит браће Полумента: “Она је љепша од ноћи, њен мирис у коси, до неба ме носиииииииииии…“. Старији момци бацају флашу пива у канту, узимају своје ствари и брже- боље беже да би избегли сусрет са тотално другачијом генерацијом, и у жељи да избегну да се суоче са реалношћу друштва…

            Оно што данашња турбо фолк музика, или како каже професор Павловић хибридна мешавина свих врста музике представља није само одраз музичког укуса већине српске омладине, већ и оронулог система вредности у целокупном друштву, што се делимично може приписати свим немилим догађајима током деведесетих година који су узроковали пад морала, онемогућавање младих људи да стекну високу школску спрему због неопходности борбе за голу егзистенцију у то време, али и делимично апсолутној незаинтересованости нових власти након промена 5. октобра 2000. године за спречавање промовисања вредности кича и шунда, а у неким тренуцима чак и њено промовисање (дочек Српске нове године у Београду 2007. године на ком је наступила Цеца Ражнатовић, а у организацији тадашњег премијера Србије Војислава Коштунице и министра за инфраструктуру Велимира Илића, као и наступ Секе Алексић у селу Кончарево коме су присуствовали српски председник Борис Тадић и градоначелник Јагодине Драган Марковић). Додуше, мора се признати и да су државним властима “везане руке“, јер су онемогућени да опорезују кич и шунд, јер би одмах биле оптужене да чине исто што и Комунистичка партија у бившој Југославији. Кривица се парцијално може свалити и на поједине медија, превасходно телевизију “Пинк“ која на свом програму има емисије где наступају искључиво певачи новокомпоноване музике, и то свакодневно, док за промоцију младих бендова који свирају гитарску музику, рокенрол, џез и сл. уопште нема медијског простора, из чега постаје јасно зашто огромна већина младих људи своје идоле види у људима као што су Светлана- Цеца Ражнатовић, Сека Алексић, Јелена Карлеуша и сл.

            Оно што би могло да се учини и од стране државе, као и академског дела грађанства јесте да се спроводи идеја која је настала још у античко доба, од стране једног од очева човечанства, филозофа Платона. Наиме, Платон је као једно од основних темеља здраве демократске државе поставио “васпитање грађанина“ јер како сам Платон каже, без образованог и васпитаног грађанства не може да постоји демократско друштво, па самим тим ни прави систем вредности.

            Да ли је “Гранд“ подобан за Платоно “васпитање грађанина“? Како би наш народ рекао, “и врапцима на грани“ је јасно да не.

Ненад Милићевић