“Ринтала сам тридесет година а данас живим као подстанар”

Жене које су претрпеле насиље у породици, након изласка из Сигурне куће нису оспособљене за самосталну, пре свега економску егзистенцију

 

“Први пут сам га напустила након пет година брака. Моји родитељи су патријархално васпитани па нису хтели да преузму одговорност да у потпуности помажу мени и деци. Родитељи нису увек хтели да ми чувају децу док сам била у Сигурној кући па сам их узимала повремено и мучила се. Касније сам нашла стан. Становала сам месец и по дана приватно али ме је он константно прогањао и пратио тако да сам се вратила. Деца тада нису живела са нама. Нисам могла да га поднесем на улици па сам му се враћала. Када сам га коначно напустила, после тридесет година брака, било ми је јако важно што имам своју плату. Жене које изађу из те ситуације без посла остају на улици па се деси и да остану код њега. Нисам тражила ни расподелу имовине,само сам гледала да побегнем.”

Пре годину дана канцеларија поверенице за равноправност издала је извештај о дискриминацији жена у коме пише: “Све до средине 20. века жене у Србији нису наслеђивале имовину равноправно са мушкарцима. Углавном је био обичај да имовину наслеђује најстарији син. Ћеркама се давао мираз што је обичај који постоји и у данашње време и представља својеврсну замену за наследство али је по правилу мање вредан од наследства које добијају мушки потомци. Када су мушкарци законски изједначени у наслеђивању, многе жене су се одрицале наследства у корист своје браће. Ови обичаји још увек важе у појединим крајевима Србије, посебно у сеоским срединама. Истраживања показују да се непокретна имовина предоминантно пријављује на име мушкарца иако је законом прописано да је имовина супружника која је стечена у браку заједничка. Власништво над стамбеним објектом у 93,8% има супруг а над моторним возилом у 79% случајева.”

Насиље над женама у Србији расте из године у годину. Разлог су дубоко укорењени патријархални односи. Насиље није повезано са социјалним положајем и статусом жене. Такође, што су насилници образованији то је насиље перфидније. Мина Мијаиловић из невладине организације „Оаза сигурности“ говори о тзв. кругу насиља: “Постоји такозвани круг насиља. Наиме када насилник жену више не може да контролише путем економског или психичког насиља, наступа физичко. Насилници често прете жени да ће остати без деце због недостатка примања што је најчешће он сам изазвао, манипулишу децом купујући им поклоне и на разне друге начине. Бојећи да не изгуби децу жена и даље остаје код насилника”. Жене које се обраћају овој НВО су углавном нижег степена образовања па и ако су запослене то најчешће није довољно за живот јер оне изнајмљују приватне станове и издржавају децу.

Судски систем

“То је уствари оно што жене обесхрабри и врати тамо где су и биле. Ове наше судије као да дају из свог џепа. Са друге стране ако супруг ради на црно и није пријављен, он се води као незапослен што не значи да је ослобођен обавезе да даје алиментацију али је много теже добити алиментацију у том случају јер се она одређује не само према потребама детета већ и према могућностима родитеља. Међутим уколико родитељ не даје алиментацију па се крене у принудну наплату, то је тешко изводљиво јер се води као незапослен. Онда ми покрећемо кривични поступак због недавања алиментације, затим га суд обавеже да у одређеном року исплати заостале алиментације И ако то не уради прети му затвор. То се врло ретко спроводи”, каже Вера Симић из „Оазе сигурности“. Она наглашава да и адвокати насилника играју велику улогу јер их саветују на разне начине као и да се судије никад не питају одакле насилници плаћају те исте адвокате. Уколико се насиље и неплаћање алиментације буде строже кажњавало, насилници не би користили разне дозвољене могућности. Није проблем само у закону већ и у примени. “Зато смо ми предлагали, ради ефикасности, да се оформе посебна одељења и у тужилаштву и у суду која би се бавила искључиво тим предметима. За ово не постоји правна препрека али тужилаштво у Крагујевцу не одговара на наше предлоге. У првом општинском тужилаштву у Београду постоји посебно одељење”, каже Вера Симић. Према нашем грађанском праву насилник може бити исељен без обзира да ли има право својине али је тај механизам веома спор. Зато би требало усвојити хитне мере које предвиђа Истамблуска Конвенција. Тања Игњатовић из Аутономног женског центра каже да је један од проблема и што се жртва не третира као жртва јер је она сведок у свом поступку. Не добија чак ни довољно информација од оних који воде поступак. „Више од 70% казни су условне али не постоји надзор. Код нас се изриче условна казна на условну иако би требало да други прекршај значи затвор. Годишње се изда око 70 захтева за исељење. Око 1250 жена и њихове деце борави краће или дуже у сигурним кућама и прихватилиштима годишње.У Србији не постоји закон који би предвидео бесплатну правну помоћ жртвама породичног насиља.” Министар правде и министар полиције су током априла најавили пилот пројекат електронске превенције насиља. Насилник ће носити наногицу и неку врсту одашиљача а жртва ће носити опасач који ће ако јој насилник приђе до одређене близине почети да пишти. Из Аутономног женског центра истичу да је ово неприхватљиво. До данас ово није остварено.

Сигурне куће

“Ова услуга се у нашем закону води као проширена права и услуге из области социјалне заштите, тако да је проблем невладиних организација да нађу финансијере за Сигурну кућу. Данас су све Сигурне куће у Србији у оквиру Центра за социјални рад”, каже Вера Симић. Невладине организације су прве које су указале на тај проблем-насиље над женама па је после под притиском цивилног сектора дошло до промене Кривичног закона па је насиље у породици одређено као кривично дело. Промењен је и Породични закон па сада суд може да исели насилника из куће или да му забрани прилазак и одржавање контакта са жртвом. Међутим, исељење из стана је врло ретко. „Проблем је у нашем менталитету и несензибилисаности судија па размишљају где ће насилник ако га иселе из куће а жени преостаје Сигурна кућа где може да се склони. Треба имати у виду колики је стрес за жену да оде у Сигурну кућу, као и за децу, коју она најчешће поведе са собом. У том периоду почињу разне манипулације,он њу позива, па се каје па доноси поклоне, па је моли да се врати. И настаје једно Врзино коло које се стално понавља, па уопште није лако да се изађе из тог круга. Жена најчешће губи самопоуздање, не може сама да доноси одлуке, јављају се разни здравствени проблеми, тако да је после проблем да она настави да живи сама“, објашњава Мина Мијаиловић. Сада Сигурну кућу финансира локална самоуправа и постоји рок од три месеца колико жена највише може остати у Сигурној кући. Мина Мијаиловић истиче да тај рок женама стоји у глави, да су под притиском и питају се шта после тога. После тога остају саме, а насилник најчешће остаје да живи на некадашњем месту становања. Међутим из „Оазе сигурности“ кажу да сада постоји законска одредба по којој се насилник исељава јер није циљ држати жену што дуже у Сигурној кући, то није њено природно окружење. Као ни за децу, која често због тога морају да промене и школу.

Аустријски модел подразумева да полиција удаљава насилника из куће на десет дана како би жена за то време одлучила шта ће даље а институције покренуле поступак против насилника. Они имају и Кризне штабове где нуде комплетно све услуге женама жртвама. У Чешкој је насилник нпр. у обавези да плати лечење жене ако су те болести психосоматске а настале као последица живота у насиљу.

“То није никакав луксуз, већ су смештене у колективном смештају. У другим земљама полиција може да исели насилника на одређено време, без судског налога. Покренута је иницијатива да и код нас полицајци добију такву дозволу,али то је још увек у процедури и наилази се на велики отпор“, објашњава Вера Симић. У Србији се не зна колико има сигурних кућа јер се њихов број и број прихватилишта меша. Сигурна кућа је различита установа од прихватилишта јер она пружа специјализоване услуге које предвиђа Истамбулска Конвенција. Србија има озбиљан мањак кревета у односу на стандард Савета Европе али је већи проблем доступности сигурних кућа. До њих се стиже преко полиције или центра за социјални рад. Половина тих кућа нису адаптиране за особе са инвалидитетом. У неке сигурне куће се не примају жене са мушком децом старијом од 12 година. Такође неке од њих нису потпуно бесплатне, уколико жена има икаква примања. “Држава за дневни боравак једне жене издваја онолико колико бисмо могли да јој дамо у руке па да она нађе стан. Важније је која врста подршке се нуди њој и деци унутар куће јер постоје сигурне куће у које жене уђу и изађу за седам дана. Дакле ја нисам сигурна да оне немају потребу да бораве у сигурној кући. Оне се најчешће врате насилнику, а то је зато што се, по мом суду, са њима не ради довољно добро. Када оне виде како је унутра а деца праве притисак да се изађе јер су лоше околности, оне немају где и враћају се насилнику”, каже Тања Игњатовић.

Насиље према партнерки је и насиље према деци

“Након злостављања жена се збрињава у Сигурној кући. Међутим уколико жена трпи насиље годинама и не излази из тог система а то се одражава на децу онда се може ићи на удомљавање детета у хранитељској породици. Ако дете избегава да види оца насилника онда се њихови контакти одржавају у ограниченој мери у контролисаним условима у Центру. Дешава се и да очеви користе тај контакт да би продужили насиље према мајци. У мерама заштите је предвиђено и да се насилник исели из куће али се то спорадично дешава. Мислим да судије треба да буду спремније да то изричу, а не да се доказује. Већ постоји пријава у полицији, налаз од лекара. То је довољно да се изрекне мера забране приласка”, сматра Гордана Петронијевић из Саветовалишта за брак и породицу у Крагујевцу. У Саветовалишту раде третман починилаца насиља у партнерским односима за кривично дело за које је запрећена затворска казна до 5 година или новчана казна. ”Може да се дође и добровољно али тешко починиоци остају до краја. Овај психосоцијални третман траје од 6 до 8 месеци, укупно 25 групних сесија. Уколико починилац током третмана направи промену ми достављамо извештај тужилаштву и поступак може да се не настави. Ми не желимо да то буде замена за казну већ би требало да ово буде паралелно са казном али за сада су законске околности такве”, каже Гордана Петронијевић. Она истиче да се третман развија и у Суботици и у Новом Саду, Крушевцу, Чачку, Краљеву, Лесковцу. ”Ми то радимо у оквиру свог рада али сада се трудимо да се то институционализује, да се одреде тачна правила и овлашћења, као и начин финансирања. Покушавамо да обезбедимо одрживост Националне мреже овог типа али то је врло захтеван посао. Неколико пута смо имали могућност да будемо у Скупштини у Одбору за људска и мањинска права и на једној седници прошлог маја и у закључак је ушло да се третман примењује не као замена за казну него једна од мера. То је прослеђено свим министарствима али нико ништа не реагује. Ми смо се обратили и Коордиционом телу за равноправност са акцентом да би било добро да се то институционализује али су то пребацили на наше министарство, а наше министарство још увек не показује много интересовања.”

Институције пале на тесту ефикасности

“Институције имају слику жене жртве као ружне, недотеране, лоше обучене, необразоване жене. Чим виде младу, лепу, елоквентну жену, одмах је то другачији став и она је крива за све. Такав случај је постојао и у Крагујевцу, када је муж платио људе који су његову бившу жену сачекали и посекли јој лице стаклом. Та жена је пријављивала насиље и полицији и центру за социјални рад јер јој је киднаповао дете и уцењивао је. Нико њу није схватио озбиљно јер је била лепа и млада жена. Кад се то десило, онда су одреаговали.

Постојао је и случај где је жена трпела жестоко насиље од стране свог мужа али је и она осуђена за насиље јер га је једном приликом изгребала по лицу. Често се дешава у прекршајном поступку да полиција тамо где постоји насиље поднесе пријаву и против мужа и против жене јер су они наводно заједно криви за све то. Она која је жртва истовремено сноси последице јер се бранила па се онда жене више и не пријављују”, каже Вера Симић. По нашем закону казне за насиље су од 3 до 12 година, зависно од последица које то дело произведе и од тога да ли је учињено према малолетном или немоћном лицу. У почетку су углавном биле условне осуде или новчане казне али постоји тренд ка изрицању строжих казни, само је проблем што то дуго траје. “Долази и до смртних случајева јер се насилнику остави довољно времена. Дешава се да после пријава насиље буде интензивније а понекад пријава да позитиван ефекат. Сама по себи пријава не значи много, право и једино решење је отићи из такве заједнице”, кажу у Оази сигурности. Још један проблем у законодавству је што не постоји одредба по којој су они који знају за насиље, нпр. комшије, у обавези да га пријаве.“ Код нас у закону постоји обавеза да државни службеници пријаве насиље али не каже се шта следи ако се насиље не пријави. „Лекари се не удубљују у тај проблем а изговор им је да се боје насилника. То није тачно,насилник има своју жртву и за 10 година колико радимо нисмо доживеле непријатност од стране насилника”, тврди Мина Мијаиловић.

Економски положај жена жртава насиља

“Сиромаштво у коме Србија живи је насиље по себи и том насиљу су изложени сви грађани али економско насиље у партнерским односима има врло специфичне форме. То је нпр. забрана жени да ради под било којим изговором. Понекад зато што су деца мала па она треба да брине о њима, али она после више нема шансу да уђе на тржиште рада”, каже Тања Игњатовић. Жене трпе огромне притиске да оним што је њихово располажу мушкарци. Економско насиље није само насиље него је и последица насиља. ”То буквално одузима капацитете женама да се изборе са ситуацијом у којој се налазе са свим другим формама насиља које су увек испреплетане.” Истамбулска конвенција економско насиље подводи под један од облика психичког насиља и први пут га експлицитно именује. Последица је осиромашење. Жена није своје капацитете искористила довољно док је била у браку а онда када напушта брак она се сусреће са озбиљним економским изазовима, пре свега везано за посао. ”Чак и да ради, када остане сама са децом,тешко да на овом модерном тржишту може да издржи јер ви децу предшколског узраста не смете да оставите саме што значи да ако хоћете да радите морате да плаћате неког да вам брине о деци. Ако ради ноћну смену тешко је организовати живот. Понекад не могу да упишу децу у вртиће. Чешће је на боловању што опет утиче на њену плату. Она не може да оствари право на издржавање. Држава нема фонд којим помаже самохраним родитељима да добију средства да преживе“, каже Тања Игњатовић. Према Републичком заводу за статистику, жене проведу више од 4 сата дневно у неплаћеним кућним пословима док у данима викенда жене проведу више времена у неплаћеним пословима, више него мушкарци у укупном послу а као последица тога жене проводе скоро 20% мање времена у слободним активностима у односу на мушкарце. Покрајински секретаријат за привреду, запошљавање и равноправност полова је у оквиру пројеката „Интегрисани одговор на насилље над женама у Србији“ оформио радну групу за израду предлога практичне политике за економско оснаживање жена које су преживеле насиље у породичном контексту. Радну групу чине представнице женских невладиних организација са искуством у раду на економском оснаживању жена које су преживеле насиље у породици и инсититуција које се баве социјалном укључености и рањивим групама.

Постоје издвојени случајеви економског оснаживања жена али материјална помоћ жртвама насиља није правило на државном нивоу. Циљ Женског центра Ужице је унапређивање положаја и квалитета живота свих жена, а посебно жена из угрожених група, подстицање жена да покрену самосталне бизнисе, обуке за незапослене жене, по струци економске техничарке и економисткиње, за рад на рачунару, информатичко књиговодство, примену пореских прописа и практичан рад у струци, омогућавање запошљавања жена из тешко запошљивих група кроз рад новооснованих задруга. Удружење Ромкиња “Освит” даје микрокредите женама жртвама насиља које су ромске етничке припадности. У Војводини је 2014. године усвојен Програм за заштиту жена од насиља у породици и у партнерским односима који предвиђа субвенционисано запошљавање одн: основну професионалну обуку, доквалификацију и/или преквалификацију, активно тражење посла или самозапошљавање, програме за финансијско и дигитално описмењавање за корисинице, каријерно вођење и пружање подршке у обраћању институцијама, социјално становање или друге видове решавања стамбеног питања, доделау субвенција послодавцима за запошљавање корисница.

Према истраживању “Међусекторска сарадња у процесу заштите жртава насиља у породици у Крагујевцу” које је спровела „Оаза Сигурности“ у сарадњи са организацијом Чаритас Републике Чешке на узорку од 299 жртава насиља у пордици материјалну помоћ жртве могу добити у Центру за социјални рад путем једнократне материјалне помоћи(25 испитаника је позитивно одговорило) и у НВО(3). Испитаници су као лоше стране или недостатке у функционисању институција навели неадекватну администрацију или прегломазне организационе структуре које отежавају повезивање, непостојање јединствене базе података, непостојање посебних тимова за рад, недовољни капацитет прихватулишта, радно време институција, недостатк средстава. Релативно низак проценат испитаника/ца (16,6%) је добио материјалну помоћ, што је забрињавајуће с обзиром да се на основу одговора испитаника/ца из институција види да само центар и НВО дају материјалну помоћ жртвама насиља. Испитаници су изразили незадовољство поступањем Центра за социјални рад а као један од разлога навели су и недовољну материјалну помоћ. Жртве су у Сигурним кућама осим услуга смештаја и хране, што је основна функција ових организација,остале врсте помоћи добијале у мањем проценту. С обзиром на важност економског осамостаљивања жртава, податак да су само две жртве биле укључене у програм обуке(за пекара и обуку рачунара) забрињава и указује да треба радити на укључивању већег броја жртава у програм обуке. Пет жртава је навело да су у Сигурној кући добиле помоћ у запошљавању , што је такође недовољан број. Испитаници нису задовољни поступањем правосудних органа између осталог и зато што су морали да плате трошкове поступка. Испитаници су као једну од својих потреба навели економско осамостљивање које укључује подршку приликом запошљавања, решавања стамбеног питања али и помоћ око поделе имовине и исплаћивања алиментације, што може послужити као водич институцијама и организацијама у будућности. Испитаници такође предлажу да се женама жртвама омогуће бенефиције приликом запошљавања и материјална помоћ у првим годинама по окончању насиља. Жене жртве насиља су јасно изразиле став о свом економском положају као и незадовољство. У НВО наглашавају да много тога треба да се унапреди и испуни у складу са Истамбулском конвенцијом која је у Србији ступила на снагу 1. августа 2014. Држава ће тако бити дужна да одговара и да подноси извештаје радном телу и Комитету чланица Савета Европе.

Међутим, 23. новембра усвојен је Закон о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика. Министарка правде Нела Кубуровић каже да је сада законодавство усаглашено међународним конвенцијама и стандардима а да се пре свега уводи нов систем заштите и превенције. Усвојен је закон којим су предвиђене хитне мере за удаљавање насилника и забрана приласка жртви.Одлуку о удаљавању из стана доноси полицијски службеник, а ако је опасност велика,одлука може да се продужи за 30 дана. Министарка правде је изјавила да ће у наредном периоду Министарство правде са Министарством рада донети подзаконске акте који ће омогућити ефикасан почетак примене закона.

Конвенција Савета Европе о спречавању и броби против насиља над женама и насиља у породици: Стране се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и да, са дужном пажњом тј. потпуном посвећеношћу:спрече, истраже,казне и обезбеде репарацију за дела насиља обухваћена овом Конвенцијом, која почине недржавни субјекти. Према члану 12 стране се обавезују да предузму све неопходне мере у промоцији програма и активности оснаживања жена. Према члану 18 стране обезбеђују да мере буду усмерене на избегавање секундарне виктимизације, на оснаживање и економску независност жена жртава насиља. У случају да се државна надокнада исплаћује жртви зато што учинилац не жели одн. није у могућности иако има налог суда да то учини, држава има право да тражи одштету од учиниоца. Како би обезбедиле накнаду, државе чланице могу да успоставе државне системе накнаде, како се наводи у члану 5 и 6 Европске конвенције о накнади за жртве насилних злочина.