Рибља Чорба се крчка тек 33 године

Прошла година је поред спортских успеха, политичких скандала, филмских остварења донела и мноштво аутобиографија познатих личности и оних који се тако осећају. У књижарама су се тако нашле књига Жарка Лаушевића, Монике Селеш, Ружице Сокић, па чак и Маријане Матеус.

Крајем јесени Бора Ђорђевић је представио своје аутобиографске списе, а једини “Чорбар” који се у том послу још није  опробао остао је бас-гитариста Мирослав Миша Алексић. Овај рокер себе не би назвао славним, већ великим делом заслужним за настанак једног од најпопуларнијих рок састава бивше Југославије. Управо зато осетио је потребу да исприча многе тајне и до сада непознате приче бенда који постоји већ 33 године.

“АУТОБИОГРАФИЈА УЖИВО” је до сада најобимнија књига о “Рибљој Чорби”. Зашто се један рокер одлучио да постане и писац?

Мој дугогодишњи пријатељ Александар Гајовић који је новинар и публициста ме је дуго наговарао да почнем да пишем аутобиографију. Ја сам се дуже време опирао јер сам знао да ме чека дуг и исцрпљујући посао, али када сам почео почетна трема је нестала. Писање ми је пружило велико задовољство и није ми било тешко да напишем 600 страна.

Поред детаљног описа Ваше музичке каријере, осврнули сте се и на рано детињство, одрастање, прве љубави.Како сте се присетили свих детаља који су споменути у књизи?

 Могу рећи да ми није било нимало тешко јер су све те лепе и занимљиве епизоде одрастања стајале архивиране у мојој меморији. Почео сам од раног детињства, одрастања на Теразијама, првих песмама због којих сам заволео рокенрол музику. Касније су дошле прве гитаре али и девојке. Слике су се једноставно низале као на филмској траци.

15.август 1978.

У београдској кафани „Шуматовац“ одржан је први радни састанак Боре Ђорђевића и његовог старог познаника Мише Алексића. Био је присутан и Рајко Којић, гитариста последње поставе групе С.О.С. Док се кувала Рибља чорба -некоме са стране, овај састанак могао је да изгледа као десетине других састанака у кафани у којој су се скупљали београдски музичари тога доба. То је била својеврсна берза за запошљавање: музичари су се тражили и нудили за разне тезге, пројекте, озбиљне и мање озбиљне послове, ту су се продавали инструменти, песме и текстови. Бора и Миша су се договорили да ćе се Бора прикључити групи С.О.С, али се још није знало име новог бенда. Било је неколико предлога: Бора и ратници, Попокатепетл, Рибља чорба.

 

Фронтмен групе Бора Ђорђевић је такође прошле године написао књигу “Шта је песник хтео да каже?” Како је Бора, Ваш дугогодисњи пријатељ и најближи сарадник прокоментарисао “Аутобиографију уживо”?

Бора је прочитао књигу „у једном даху“.Почео је да је чита у комбију на путу за Љубљану и није је испуштао док није склопио корице.Када је завршио рекао ми је:Одлично! Једино што ми је замерио је што сам неке ситне детаље изоставио, као нпр.наше обожаватељке! Сматрам да сам писао у мери која је довољна , да ништа не изоставим, али и не придам значај небитним стварима.

Бора је прочитао књигу „у једном даху“.Почео је да је чита у комбију на путу за Љубљану и није је испуштао док није склопио корице.Када је завршио рекао ми је:Одлично! Једино што ми је замерио је што сам неке ситне детаље  изоставио, као нпр.наше обожаватељке! Сматрам да сам писао у мери која је довољна , да ништа не изоставим, али и не придам значај небитним стварима.

 У књизи се налази много анегдота. Можете ли издвојити неку?

 Мени лично је најдража она када сам за време концерта у Долову због велике количине попијеног пива морао начас да потражим место да се олакшам.Нажалост иза бине сам упао у огромну септичку јаму.Једва су ме извукли одатле онако прљавог и смрдљивог.Да би трагедија била већа, сломио сам тада ногу па сам наредне три недеље лежао у гипсу.

                                                     *****

 “Чим сам крочио иза бине око мене је завладала потпуна помрачина.Тако густ мрак никада нисам доживео.Куда ходам и у ком правцу идем? Ходам тако по мраку, ходам. Корак по корак. Одједном ме је обузео стравичан осећај како губим тло под ногама и пропадам у непознато. Био је то класичан слободан пад који је трајао и трајао као да нема краја.Негде је ипак морао да се заврши. Мокро је, блатњаво, смрди…

-Шоми, а шта ти радиш тамо доле” када сам се освестио зачуо сам гласове…”

 Када сте имали највећу инспирацију за писање?

 Писао сам годину и по дана скоро сваки дан.Најчешће увече али ту није било правила.Некада ми се дешавало да имам највише инспирације ујутро после доручка.Дешавало ми се да се присећам неких занимљивих детаља када сам на путу са бендом па сам их бележио на папириће. Као помоћ сам имао и новинске исечке, фотографије И наравно целу дискографију Чорбе. Помогли су ми и пријатељи, колеге, породица. Људи који су били и остали саставни део мог живота.

 

                                                  *****

“Провели смо месец дана у Макарској, у кампу „Горан Савиња“. Свирали смо сваке вечери пред више хиљада људи. Пошто је то био омладински камп, за време нашег боравка тамо стекли смо бројну будућу Чорбину публику. Слушајући сваке вечери исти репертоар, људи су брзо и лако памтили наше песме. Прави ефекат ових свирки видеће се, у ствари, тек касније. Бенд се усвирао до максимума, тако да смо звучали, како то музичари кажу, „као на плочи“. Највећу корист извукао је, ипак, Бајага – смувао се са својом будућом супругом Емилијом. Знали су се још из Београда, а случајно су се срели на рецепцији кампа, где је она одрађивала своју средњошколску праксу.”

На задњој корици књиге пише “Шокантна исповест бас-гитаристе Рибље Чорбе” Колико тога је заиста шокантно?

 

Људи ту реч „шокантно“ могу да протумаче на више начина.То нису ствари од којих ће се некоме дићи коса на глави али су сигурно занимљиве и веома необичне или невероватне чињенице.Живот рокендрол музичара носи са собом заиста непредвидљиве ситуације и гради непојмљиве околности. Наравно да сам нешто од тога и прећутао јер нисам желео никога да повредим а можда би са изношењем неких детаља неко био увређен а то ми никако није била намера. Дакле, навео сам сигурно 90% онога што се хронолошки дешавало у Рибљој Чорби.

 Постоји ли период о коме сте најрадије писали?

 Највише сам уживао да пишем о групи СОС са којом сам почео озбиљну каријеру рок музичара. Првим јавним наступима, значају који су те свирке имале за мене, као и о мојим другарима тадасњим члановима. Касније о почетцима РИБЉЕ ЧОРБЕ, некако до албума МРТВА ПРИРОДА.

 

Издавачка кућа “Лагуна” је после месец дана објавила штампање другог издања. Да ли сте очекивали тако велику потражњу, с обзиром на то да је број страна,604, донео и несто већу цену?

 

Цена књиге ме је највише плашила.Желео сам да она не прелази пет стотина динара јер мислим да је то новац који ће свако да одвоји за добру књигу. Нажалост због великог обима и пуно колор фотографија морала је да буде већа. Нисам могао да скратим причу јер би то значило избацивање анегдота, битних момената, људи…У књигу је ипак морало да стане 33 године постојања групе и јос 7 година мог аматерског музичког стажа. Ипак, олакшавајућа околност је што Лагуна преко КЛУБА ЧИТАЛАЦА даје стално лепе попусте па тако и моја АУТОБИОГРФИЈА може да се купи повољније.

 Рекли сте да активно промовишете књигу, али нисте планирали да се толико медијски експонирате. Прија ли Вам велико интересовање новинара?

  Искрено признајем да сам био изненађен толиком медијском пажњом. До сада сам дао више интервјуа поводом моје књиге него за све Чорбине албуме заједно.Мало се шалим, али моје једино рационално објашњење је да је књига насла пут до читалаца, допала им се, па отуда и толико интересовање. Она није нешто што се прочита и баци, већ може да се чува годинама и скромно цу рећи, вреди.

 Запажено место у књизи заузима џон Мек Кој, продуцент који ćе, после више од четврт века, поново радити са Вама на новом албуму. Шта још можете да откријете у вези са наредним ЦД-ом који је већ у припреми ?

 Бора је све текстове завршио, има их чак петнаест.Ја не знам у овом тренутку да ли ће све те песме ући на наш нови албум, али текстови су сјајни!Музику још радимо, треба да дотерамо и аранжмане па да направимо демо снимке и пошаљемо их џон Мек Коју у Лондон.Онда ће он доћи и кренуће снимање.Ако све буде ишло по плану нови Чорбин албум би требао да се појави у продаји на пролеће.Није потребно да напоменем да ће по изласку албума све песме бити „скинуте“ на нету али ми смо свесни тога и много се не узбуђујемо јер битно је да наша музика живи.

                                                    *****

 “ОНА ЈЕ ОПАСНА, ПАЗИ ШТА РАДИШ:

А тачно сам знао шта уствари хоћу, желео сам само Јасмину, више од било чега на свету.

Сигурним кораком и помало намрштен, пришао сам столу, поздравио друштво и онда се онако надмено стојећи изнад њих обратио Јасмини:

-Свратио сам да те видим, много си ми недостајала. Имам сад неки интервју, бићу заузет неколико сати , али ћу те назвати вечерас!

Онда сам се ,изненадивши и сам себе, мало сагнуо према њој загрлио је и пољубио у уста! Без речи сам затим сасвим лагано одшетао,осећајући њихове погледе на својим леђима.

Јасмина ми је касније рекла да је њен дечко , пошто сам отишао забезекнуто питао:

Ко је ова будала?”

 

Књигу завршавате помињањем Ваших најдражих “женски”. Како су Ваша супруга и ћерка прокоментарисале књигу?

 

Моја супруга Јамина се није много изјашњавала по питању књиге, само ми је дала примедбу да сам „удавио“ читаоце са причом о групи СОС ( а мени је баш она најдража , па ми није жао) .А моја Мина је била искрено одушевљена! Нарочито су јој се допале приче о мом детињству, одрастању, првој гитари, првој девојци,бенду…Рекла ми је да није било книге никада не би сазнала како смо ми у Београду живели шесдесетих година минулог века. Мени је такође важно драго што ће она једног дана моћи да каже “То је мој тата написао”