Студентски радови

Револуција за Александра

27. новембар 2011.
Mилица Стојановић

Сваки град има своју причу. О времену са којим је друговао, о људима који га красе, о будућности којој се нада. Ту причу можете читати кроз историјске податке, књиге или мемоаре умних људи. Али, ништа вам је неће испричати боље од градских тргова, пијаца, паркова или клупа. Чак и аутобус, којим свакога дана путујете на посао, може да вам исприча причу о вашем граду. Детаљи су најбољи приповедачи. Причу овога града, његове невоље али и наду са којом се поново буди, може да вам дочара и само део улице.

Децембарско јутро пред Светог Николу. Док корачате по слагалици црвених, жутих и сивих квадрата, под ногама осећате остатке очишћеног снега. Нове пахуље падају на слагалицу и опет праве посао момцима из Градске чистоће. Стари трамвај се гега полако, трудећи се да ничим не поремети идилу овог јутра. Велики џип са тамним стаклима паркиран на трамвајским шинама, док је власник у некој од зграда на јутарњој кафи и трамвај из ког људи излазе да свој пут по снегу наставе пешке – давна је прошлост. Места за паркирање има довољно а трамваји су, са тротоара, пресељени на средину улице.

Из једне од посластичарница које одолевају времену и као почасна стража стоје деценијама на истом месту, испраћајући године у заборав, ваздухом плови мирис чоколаде и печеног теста. Ако сте се довољно смрзли, топлина којом ова „слаткара“ зрачи, брзо ће вас одвући од шетње и увести унутра на тулумбе и топао чај.

Корачајуци даље, поново срећете подмладак Градске чистоће. Момци двадесетих година, у јарко, скоро пролећно наранџастим јакнама, чисте квадрате асфалта од снега и весело чарвљају. Њихове јакне и њихово ћаскање веома су пријатан контраст овом децемарском сивилу. „Знаш како је било екстра кад смо били код Џонија на журку, требало је, бре, да идеш са нама. Знаш как’е женске биле!“ Да нема ових момака, улица би била сабласно тиха. Да ли због снега, или због тога сто је субота, тек – људи је јако мало. Господђа, којој само очи можете да видите, али и то ако јој се довољно приближите, ужурбано пролази поред вас. Друга се, опет, полако пење уз улицу, застајући код сваког излога са одећом или ципелама. Један господин чисти снег са паркираног аута. Памти овај део улице и бурнија суботња јутра.

„Девизе, девизе!“ „Двзе, двзе!„, као да допире са свих страна. Колико год се трудили да ухватите одакле тај звук долази, не можете, јер су свуда около људи, који својим лактовима покушавају да се пробију поред вас. Река људи, која се слива низ улицу, толико је густа да се запитате како уопште дишете. Са десне стране поздрављају вас импровизоване тезге од картонских кутија, дрвених гајби и најлона, украшене шареним светлуцавим тракама за јелку и светлећим лампицама. На њима се продаје одећа, обућа, шминка, козметика, украси за јелку, играчке… Све што вам треба. Повољно, наравно. Сјајна прилика да неком детету купите видео-касету са цртаним филмом, на којој има само 2 минута материјала, а остатак је празан. Продавци на тим тезгама, у зимским јакнама и са капама на главама веома су љубазни и дозивају вас да приђете баш њиховој тезги и ту „за најјефтиније паре“ нађете то што вам треба. А и оно што вам не треба. Требаће вам. Никад се не зна, криза је. Са леве стране, момци широких леђа и у шушкавим тренеркама, не делују баш љубазно. Међутим, јесу. Не би требало да вас уплаши њихов продоран поглед, ни то што вас хватају за руку и вуку из гужве којом се пробијате. Они вам, заправо, помажу. То су момци који ће ваше динаре, који сутра неће имати никаву вредност, заменити за немачке марке, које ћете брзо моћи да потрошите на некој од импровизованих тезги. Идилично је како на једном месту можете да обавите тако много ствари. Иза леђа ваших „уличних хероја“ види се продавачица из продавнице одеће. Пуши већ пету цигару овог јутра и тужно гледа у гомилу која пролази пред њеним очима. У бутик нико није ушао од почетка јутарње смене. Она ради у „Плитвицама“ и није сигурна да ли ће уопште и примити плату овог месеца. А тезге… Ти кичасто накићени оклопи, са неквалитетном робом и још неквалитетнијом музиком – свака тезга има свој радио-апарат са кога, у најмању руку, вичу, последњи изданци турбо фолк музике – као да јој се смеју у лице! Препродавци и дилери девиза задовољно трљају руке, она размишља од кога да позајми новац за своје дете… Субота, 17. децембар 1993.

Снег пада све јаче. Као да је зима успела да заледи време и као да дан уопште не одмице. Тротоар је простран и широк, па можете слободно да ходате а да се ни о кога и не очешете. Поново срећете омладину Чистоће, овога пута другу, ћутљивију групу момака од претходне. Даље низ улицу су бутици, излога мусавих од спреја којим су обојени Деда-Мразеви, ирваси и новогодишња звона. У њима су лутке, углавном оскудно обучене, баш онако како и ви треба да се обучете за „најлуђу ноћ“. Примећујете да је одећа на тим луткама слична, ако не и иста, у већини излога. Бутицима су заједнички и написи „снижење“, „сезонско снижење“, „распродаја“.. Ирваси красе излоге током празника а „снижења“ током читаве године. Испред једног бутика две девојке, продавачице из суседних радњи, стоје у раскопчаним јакнама, са шољама кафе у рукама. Истрчале су „на кафу и цигару“, па се труде да и једно и друго заврше што пре и врате се у топле бутике. Не разговарају једна са другом, иако је очигледно да стоје заједно.

Сад, када већ гледате у споменик који вас опомиње да пишете као што говорите и да читате као што је написано, срећете Снежану. Она продаје наочаре за сунце. Нуди вам модерне, ретро или оне са решеткама, што служе „само за журке“ (јер се ништа кроз њих не види). Преко године ради сваки дан, а зими, кад јој снег дозволи. „Ми смо последња издата дозвола за нашу општину и добили смо дозволу на 3 године„, објашњава вам, са сетом у очима. „Али, није као некад. Чисти се све, цела улица. Поготово сад, од кад ради ова Комунална полиција. Они су стално ту. Нема их, можда, последња 3 дана, али иначе су ту. И на моторима, и колима.. И строги су баш. Али, улица је рашчишћена„, завршава Снежана, док други пут броји кусур који треба да вам врати…

Пред вама су сада факултети и Библиотека, који на свој начин, сведоче о временима која су пролазила под њиховим прозорима. Улица се полако улива у загрљај скупштинама и центру града, који, неки други пут, могу да вам испричају своје приче. А иза вас… Иза вас остаје чисто шеталиште. Чисто од снега и чисто од превара и безакоња. Са шеталиста вас поздрављају и нови, млади, платани чије ће крошње олистати за нека нова лета и нека нова суботња јутра. И неке нове, лепше, приче.