Репортажа – Зобнатица

Ергела коња Зобнатица

  Поноћ је. Гробну тишину прекидају само дрхтаји тла од прејаког баса, који допире из старе, оронуле куће са дрвеном капијом. Блатњави пут води до импровизованог предсобља, за које се мештани шале да личи на пољски тоалет.  Иза куће назире се стари, зарђали, фића. Кућа припада Сеаду, момку који једини на Зобнатици има интернет. За становање је опремљена само једна соба. Беле испрљане тапете, исцепан итисон и два стара кревета налазе се наспрам најновијег компјутера и модерних звучника. Сеад дане проводи на језеру, пецајући, мада се жали да приватне компаније постављају мреже и изловљавају рибу, терајући пецароше. Када не пеца, он је на интернету. Сурфује, дописује се на фејсбуку, скида метал и техно музику. Одлазио је у Београд да пронађе посао, али се нигде није дуго задржавао. Радио је и на изградњи аутопута, али су услови били претешки, а плате нередовне. Зато се вратио кући.

  Пре изградње новог аутопута Београд – Хогрош, стари пут водио је кроз мала места на северу Бачке. Идући овим путем из Београда према граници са Мађарском, након проласка кроз Бачку Тополу, наилазимо на ред од тридесетак кућа које чине место- Зобнатицу. Становници су махом старији, бивши запослени у некадашњем акционарском друштву Зобнатица, које је сада у већинском власништу приватника, док њихове акције остају заробљене. Стиче се утисак да овде живе само пензионери и они који су превише млади да би од куће отишли. Препричавају се сећања на нека боља времена. Наиме, прекопута насеља налази се комплекс који чине ергела коња, хотел, музеј, галерија, рибњак и поља за узгајање житарица. Својевремено су сви становници овде имали посао, а ергела је у СФРЈ и СРЈ била једна од најуспешнијих. Након приватизације акционарског друштва, стручни људи остали су без посла, а Зобнатица пропада. Ово место има много тога да пружи. Туристима се и даље нуде вожња кочијом, одлазак у лов, вечере у чарди, али је услуга на ниском нивоу, а објекти пропадају.

  Дрворед јапанског багрема наружен је јамама од исчупаног корења. Плоче које су сачињавале узак пут поред коловоза разбацане су на све стране, а гази се по шљунку. Овде нема графита нити неукусних плаката, али је свему потребна поправка и улепшавање. На капији дворишта двоспратне куће накачен је празан оквир капије,  јер су даске извађене, али се за излазак капија отвара. Завесе на прозорима су исцепане, али се ипак навлаче да сакрију од погледа радозналих комшија. Људи се праве као да је све нормално, као да живе баш како желе.

  Историја овог места повезана је са породицом Војнић, Стипаном Војнићем пре свих. Сматра се да је њему Марија Терезија поклонила земљу на којој се данас налази Зобнатица, мада за то не постоје историјски докази. Перо Зубац у књизи “ Зобнатица у времену и простору ”  говори о простору згуснуте тишине и очуване лепоте. “ Смарагд у равници, сва у зеленилу, лековита за око и душу, богомдана за сликаре и песнике “, рекао је Зорић.  Данас, место одише тугом и јадом. Старе куће које се урушавају измешане су са покушајима изградње нових. Сиромаштво је основни проблем. Већина  људи је незапослена, јер посла нема. Живе од минималних пензија, од помоћи рођака или   цепају дрва и кољу свиње за хлеб и цигарете. Дворишта су зарасла и запуштена. Житарице које се гаје не припадају староседеоцима, већ приватницима и  углавном се препродају. Тако је људима храна на дохват руке, али они остају гладни. Рибе у језеру има, али се риболовци растерују. Лов је дозвољен, али су велике суше преполовиле број дивљачи. Најближа продавница је удањена десет километара, али и да је ближе, људи немају од чега да купе намирнице.

  Чује се топот копита. Поред такси возила, овде постоји и другачији тип таксија. Мали, мршави коњ вуче кола. Зауставља се испред последње куће у низу. Она је бела, са десетак  високих стабала и малим боксевима из којих се чује лавеж паса. Породица Радаковић гаји ловачке псе, али и друге домаће животиње. Имају и врт са поврћем и воћњак. Кажу да је једини начин уздићи се изнад учмалости и беде, коју живот у овом месту носи, да се ослоните на себе и не престајете да радите,  иначе ће вас ово место прогутати.

   Од 5 сати поподне напољу нема никога. Са мраком све активности престају. Не знате да ли се због тога осећате безбедно или уплашено. Тишина је сабласна. Може се срести само једна бака која, због болести која је на њој видљива, излази само по мраку,  да је нико не би видео. Петао кукуриче сваког сата, као да је и он изгубио појам о времену. У малој кухињи деда и два унука, уз смедеревац, играју карте у штипаљке – ко изгуби мора да закачи штипаљку на лице. „ И тако сам ти ја држао бика за реп кроз цело поље коприва, нисам га пустио!”, каже, кроз смех, деда. “ Ајде деда, причај нам још!“, виче унук на српском са мађарским нагласком.

  Надиже се хладан ветар. Кроз куће без изолације дува промаја. Влага и хладноћа увлаче се у кости. Једина улична светиљка је прегорела. Свуда је тама, не види се ништа.  Када ли ће сванути?

http://www.zobnatica.rs