„Место урасло у зеленило сопственог парка“

Замак Белимарковића, Врњачка Бања

Ко једном крочи на тло бање над бањама, како је називају, сасвим је сигурно да ће се вратити поново. И то није нимало чудно. У долини Западног Поморавља и подножју планине Гоч налази се лепотица проглашена за српску краљицу међу бањама – Врњачка Бања.

Име јој пристаје јер је у њој све краљевско, од спокоја у сенкама високог дрвећа у бројим парковима, жубора речице који протиче кроз читаву Бању, па све до отмених и старих „госпођа“ вила и минералних извора окружених дрвећем и цвећем најлепших боја. Тамо вам неће сметати ни снег до колена, ни жарко сунце. Можемо рећи и да је света бања, са једне стране обгрљена је Манастиром Жича, са друге Манастиром Свете Петке, а са треће Манастиром Љубостиња. Удише Божији благослов, а издише лек и здравље.

Када изађете из аутобуса, окренете се око себе и видите стару оронулу зграду аутобуске станице окружену густом зеленом шумом, сигурно ћете помислити да сте промашили. Каква, црна, краљица! Да бисте кренули ка центру Бање морате проћи кроз хладни, напуштени хол станице пун празних локала где су некада давно били кафићи и продавнице. Сада је остала руина. Тек када изађете из округа аутобуске станице обасјаће вас сунце и угледаћете узак путић између дрвореда који паралелно са Врњачком речицом води право до Врапца.

Код Врапца на центру променаде налази се Швајцарија. Кафе-посластичарница окружена липама у самом центру Бање, пружиће вам удобност и пријатан предах чак и по највећим врућинама. Често се дешава да прође и читава вечност док конобар не донесе оно што сте наручили, али из неког непознатог разлога сваког пута ћете им опростити и доћи поново. Поглед из Швајцарије би требало да вам иде право ка Врапцу, али од народа који га окружује 24 сата и фотографише се, тешко да ћете га приметити. Ако немате фотографију с чувеним Врапцом у опанцима, као да нисте ни посетили Бању.

Кажу да ћете најбоље упознати Бању уколико се провозате неким од врњачких фијакера од Моста љубави кроз непрегледни Врњачки парк уз Врњачку реку.

Негде пред Први светски рат, док га још нису ни слутили, заволели су се уцитељица Нада и српски официр Реља. То је била љубав о којој су сви прицали, која је привлачила пажњу свих Врњчана. Али, када је дошао рат са свим ужасима које собом носи Реља је морао да оде у Грцку на ратиште. Отишао је и никад се више није вратио, због прелепе Гркиње у коју се заљубљује раскинуо је веридбу са Надом. О његовој даљој судби нико не говори, али зато Надину судбину зна сваки Бањчанин. Десанка Максимовић инспирисана овом причом написала је једну од својих најлепших љубавних песама: „Молитва за љубав“.

Овде су се одувек одседали велики писци и сликари, песници и музичари. Многи од њих су Врњачку Бању опевали, а неки су баш овде написали своја знаменита дела или ту сместили радњу својих прича, романа и филмова.

Током вожње кроз паркове осетићете како се у ваздуху меша давни дах обреновићевских и карађорђевићевских времена са ужурбаном данашњицом. Фијакер ће вас одвести право до Замка културе, из старих дана познатији као Замак Белимарковић. Био је то летњиковац генерала и намесника, Јована Белимарковића, из времена малолетства краља Александра Обреновића. Својом отменошћу замак се савршено уклапа у ушушкани зелени врт на падини испод Топлог извора. Подигнут је крајем 19. века по узору на најлепше италијанске и пољске дворце тог времена. Као и парк, и њега је стварао Франц Винтер пуних седам година, украшавајући га богатим романтичарским и ренесансним детаљима.

До седамдесетих година прошлог века у њему су живели Белимарковићеви наследници да би тада објекат био откупљен. Дворац Белимарковић одузима дах посетиоцима баш као и природа која га окружује. До ове импозантне грађевие води уска поплочана стаза обгрљена гранама дрвећа. Гране се спуштају толико ниско као да лишће љуби тло које газите. Окружује га огромна зелена травната површина која је, чини се, некако другачија, зеленија и мириснија него у било ком другом парку, којих у бањи има много. Отвореност предње стране замка постигнута је широким тремом са четири стуба која носе терасу другог спрата. Једноставност и елеганција саме грађевине краси двокрако степениште које с травњака води на терасу првог спрата. Прозори у приземљу су лучног, а они на првом и другом спрату су изражено дуги и правоугаоног облика. Због дворца је специјално доносен мермер из гочког мајдана генерала Белимарковића. Поглед с терасе пружа се у недоглед, испред себе видите травњак и около густу шуму којој се не назире крај. У ваздуху се осећа мир и спокој, а све што можете чути је умирујућу цвркут птица.

У одређеним просторијама у замку не само да је остао исти распоред намештаја него можете осетити и мирис неког другог живота. Мирис прошлих времена. Видећете старе предмете које је употребљавао генерал Белимарковић и осетити дах тих старих обреновићевских времена. Паркет махагони боје који шкрипи под вашим ногама годинама чува тајне заљубљених парова који су некада ту плесали, скривајући међусобну привлачност. Сада ви стојите на том месту и враћате се у прошлост. Ниједна књига ни филм вам не могу дочарати живот на двору као што то можете осетит када посетите неки попут овог бањског.

Без обзира на то што ова културна творевина буди знатижељу туристима и сви који се нађу у Врњачкој Бањи користе прилику да је посете, бићете изненађени миром и тишином која влада у околини Замка. Дневно га посете на десетине људи иако вам на први поглед изгледа као рај у који нико не залази.

„Током целе године овде се могу видети сталне изложбе, „Спомен соба ђенерала Белимарковића“, „Лађариште – праисторија Врњаца“ и „Васа Поповић – ратни фотограф и инжењер врњачки“ и „На водопоју“. Концерти класичне музике одржавају се од априла до октобра, у јула је традиционални Међународни фестивал класичне музике „Врњци“. Тада је огромна гужва, дозале са свију страна, и млади и стари. Почетком јуна су „Дани етнолошког филма“, а почетком јула су „Дани археолошког филма“. Сваког четвртка у августу је циклус предавања „Велики српски научници“. Замак је за све који желе да га виде отворен сваког дана од 07 до 21 час, суботом и празником смо ту само до 15 часова. Недељом одмарамо, а улаз је бесплатан. Лепо је да млади виде како је то некада било лепо.“, испричао је у једном даху седи старац који одржава врт овог нестварног здања.

Када на трен склопите очи прислоњени на балкон кроз ваздух ћете осетити дух неког прошлог времена. Остаје вам само да замислите себе у хаљини шивеној посебно за вас и један од чувених балова који су били неизоставни у 19. веку. Енергија која се простире у самом двору и његовој околини враћа нас у једно време у коме је песма путовала данима и нестрпљиво се ишчекивала, било је то време без лако доступних филмова и омиљених серија. У том времену је све текло некако спорије него данас. Било је то време у ком је флерт био само један поглед, а на прилику за следећи чекало се месецима. Чекао се наредни бал…

Гости у знатнијем броју пристижу и почетак главне сезоне наслућује се крајем априла. Прецизније речено, долазе с првим јачим зрацима сунца, када се природа обнавља и Врњачка Бања почиње да утања у изнова пробуђено зеленило. Придошли свет, долази по нешто више, сви увек желе више него што тренутно имају – неки долазе по више здравља, неки по више љубави, а неки само по позитивну енергију која се Бањом шири у ваздуху. Сама Бања као да најезду туриста жељних авантуре трпи уздржано, ником се не предају у потпуности, а свима допушта да са собом понесу таман онолико колико је потребно да се глас о њеној лепоти изнова шири све даље и даље.