Бурне деведесете на Балкану су свој печат, између осталог, оставиле и на овом граду. Некада симбол јединства три главна етницитета, данас се своди на „српско“ и „старо“ Сарајево, док ни људи који су некад одржавали дух тог града више нису тамо. Сваким одласком све се више може видети недостатак разноликости које су Сарајеву давале посебну драж. Иако су се политичке (не)прилике потрудиле да угасе и најмањи пламен повратка старог сјаја града, Сарајево ће вероватно увек остати упамћено као географска одредница која своје руке пружа сваком случајном пролазнику без обзира ком се Богу моли.
Пре приче о самом Сарајеву немогуће је не запазити пределе који се смењују кроз прозор аутомобила. Готово као да је време за њих стало. Планински и шумски предели, нетакнуте стеновите чистине, дрвене колибе поред који су и импровизоване гараже за стицање нешто мало новца након радног времена тек су неки делови слагалице пејзажа који се могу уочити на самом путу. Добро је поменути и већи кривине које је најбоље преспавати. Силазак са Романије сигнализира да је остало свега неколико тренутака док се не појаве први симболи Сарајева.
При приласку самом граду назире се почетак Башчаршије испред које се налази Градска вијећница, објекат који датира још из аустроугарског периода. Иако је опстала скоро цео век, 1992. године је гранатирана и готово потпуно уништена у пожару који је уследео. Та зграда би могла послужити као метафора свих дешавања која су задесила ово поднебље за време грађанског рата. Неколико корака даље и стаје се на стару турску калдрму која, иако рестаурирана, датира још из 15. века. Настављајући напред немогуће је одолети мирисима чувених сарајевских ћевапа, пите „кромпируше“ и „зељанице“, као и призором, за ово подручје традиционалних, колача који вире из излога. Баклаве, туфахије или урмашице свој ће пут до сладокусаца лако пронаћи уз помоћ свог изгледа, али и изузетно примамљивог мириса.
Није лаж да је Сарајево град заната. Дуж сваке улице Башчаршије налазе се продавничице, махом занатске радње чији мајстори већ деценијама, па чак и коленима уназад, излажу своје производе за знатижељне туристе. Свакако, у цвату капитализма неминовно се мора десити несклад те су тако мале занатске радње добиле комшије раскошних ПВЦ излога где се продају најновији телефони и скупоцене златарске радиности. Но, чак је и тај судар модерног и архаичног као производ дао потпуно нову димензију. Различити мајстори ће у пар минута да вам замене каиш од сата, исполираће вам прстен или продати џезву са филџаном – коме шта треба. У самом центру шеталишта, поред џамије, налази се и са разагледница свима познат Сарајевски себиљ који је лети опкољен голубовима.
„Дуж сваке улице Башчаршије налазе се продавничице, махом занатске радње чији мајстори већ деценијама, па чак и коленима уназад, излажу своје производе за радознале туристе.“
Нешто даље, налази се и чувено „слатко ћоше“ које су становници из периода пре рата тако звали због своје специфичности да се на сваком ћошку раскрснице две мање улице налазила посластичарница специјализована за одређену врсту слатких посластица. Оно што је модерно време донело јесте једна златара и један кафић који су истиснули традицију. Већ при даљем корачању улази се у модерну еру, време бетона и плоча, европских бутика и по светским стандардима рађених хотела. Поред џамија које су само један од симбола Сарајева, у центру се налазе и највећа катедрала у држави, катедрала Срца Исусова, као и Саборна црква Рождества Пресвете Богородице, па се и данас могу чути у исто време звона и песма са сваког од три симбола етницитета.
Миљацка, мирна и мала, опевана у бројним књигама, као поклон новог доба добила је модерне мостове, по европским стандардима рађене. Неопходно је поменути и чувено место где се одиграо догађај који је обележио историју и даљи ток света – Принципов мост. Место на ком је давне 1914. године млади ентузијаста преузео на себе задатак да ослободи Балкан још једног окупатора. То место остало је и физички обележено, у бетону урађеним стопама где је стајао, док се на зиду поред могу пронаћи кратке историјске информације. Некада је то место служило за понос, данас као да је све другачије. Мост изнад Миљацке који се налази дијагонално од „споменика“ Гаврилу Принципу, раније познат под његовим именом, данас носи име Латинска ђуприја, по римокатоличкој четврти недалеко од тог места. Као да је политика још јендом успела да људима помути разум и натера их да забораве да се Принцип није борио само за Србе. Као да су заборавили да су и њихове прадеде и прабабе, па и још даље, мучиле исту муку као Срби.
Уколико одлучите да се упутите изван туристима занимљивог дела града, видећете један модеран град, са широким булеварима и високим зградама. Љубитељима спорта ће нарочито бити занимљиво да виде стадион на ком је одржана церемонија отварања Зимских олимпијских игара 1984. године чија маскота, „Вучко“ и до данашњег дана представља симбол Сарајева.
Саткано од супротности и контрадикторности, Сарајево је сведок бројних прекретница, у људским душама и историјским догађајима. Људи у њему радо ће примити сваког странца, са осмехом и ратлуком. Једино што остаје је нада да ће се једног дана ствари вратити на оно што су биле пре „деведесетих“ и да ће људи, који силом прилика тамо више нису, моћи да се реше осећаја да су странци. Тада се можда и тај наш Гордјев чвор разреши. Само да не затреба мач.
Последњи радови
Студентски радови26. јун 2018.Репортажа о Сарајеву: Балкански „Гордијев чвор“
Студентски радови25. јун 2018.„’Леба ако немају, дајте им колаче!“
Интервју недеље25. јун 2018.Разговор са Ирфаном Менсуром: „Само је питање приступа теми“
Интервју недеље25. јун 2018.Интервју са Милованом Ђенадићем: „Суштина живота је да будеш добар човек“