Реалност „срца Србије“ – зар се стварно толико мрзимо?

Јужна српска покрајина Косово и Метохија или само Косово* (да, са звездицом) највероватније је најчешће спомињана територија у српским медијима и о којој, рекло би се, грађани знају готово све. Једноставним прегледом истраживања јавног мњења у последњих неколико година долази се до закључка да српска јавност јесте у одређеној мери информисана о преговорима између Београда и Приштине, али не и о животу обичних грађана и свакодневним дешавањима. Заблуде су бројне: од оних да у свим градовима има српске мобилне телефоније, да су у употреби динари, да на Косову нема шта да се види па све до најрадикалнијих попут оних да је на Косову српско становништво и даље већинско.

Зар ка Косову постоји прелаз?

Да бисте дошли на Косово од Београда је потребно око 5 сати вожње аутобусом. Највећи део пута је добар, аутопутем се до Ниша стиже јако брзо, а онда, као и већина српских путева – рупа до рупе. Последњих пар километара пред административни прелаз сви путници искористе да се јаве породици и пријатељима док још има српских мобилних мрежа. Међутим, пут је толико лош да нам је свима за писање СМС поруке овде било потребно право умеће.

На административном прелазу следи први контакт са косовским институцијама. Полицајци са косовске стране су љубазни, углавном знају српски језик и, како нам говоре старији путници који аутобуску линију Београд – Грачаница користе често, скоро да нема непријатних ситуација приликом преласка административног прелаза. За прелазак границе, како је назива косовска страна, односно административне линије, какав је назив прописан српским уредбама, довољна је лична карта. Одмах по наставку пута, српских мобилних мрежа више нема. Мишљење да су српске мреже или чак роминг на Косову доступни, већ сада пада у воду.

Грачаница

По доласку у Грачаницу, једно од већински српских места на Косову, види се да овде није све баш „тако црно“, како сви говоре. Уређено место, бројне српске и косовске заставе се налазе на објектима у околини, људи слободно шетају, може се чути и српски и албански језик у разговору у кафићима. Упућујемо се даље, ка Приштини, граду за који се на интернету најчешће везују епитети „млад“ и „позитиван“.

Таксиста нас на путу ка граду удаљеном петнаестак минута вожње аутомобилом упознаје са животом у Приштини. Званичних података о броју становника нема. Таксиста каже да новинари овде имају податке да у граду живи око 250 хиљада становника, али да скоро пола милиона људи прође дневно кроз Приштину. Занимљив податак који охрабрује наша очекивања о интересантном и позитивном граду је и тај да је око две трећине грађана у Приштини млађе од 35 година.

„Имате добре клубове, нису скупи, али водите рачуна“, говори нам таксиста на помало проблематичном српском језику.

На први поглед Приштина има спој архитектуре соц-реализма и великих, новоизграђених зграда. Гледајући панораму града немогуће је пребројати број кранова и дизалица јер је градилишта јако много. Многи нису упознати са чињеницом да највећи део Приштине нема воду 24 сата дневно, већ да након 11 увече следе рестрикције. Разлог је велики број новоизграђених објеката и мали капацитет локалног водовода. Са питањима везаним за живот грађана Приштине одлазимо код градоначелника, Шпенда Ахметија, функционера странке „Самоопредељење“ и човека који је на изборима за место првог човека града пре три године успео да победи садашњег премијера Косова, Ису Мустафу. Ахмети је познат по томе да често одржава свирке у кафићима, вози се градским превозом, разговара са грађанима или, једноставно речено, понаша се као сваки други грађанин.

Студенти Факултета политичких наука у Београду са градоначелником Приштине

Ахмети: „Волео бих да се више људи врати у Приштину“

Врло пријатан и отворен за студенте, Ахмети нас на почетку упознаје са потезима свог кабинета од када је он на месту градоначелника. Наводи да је у Приштини и селима у околини уређена путна мрежа, канализација, да је обновљен градски превоз, али и даје обећање које су грађани овде чекали више од деценију – да ће за два дана Приштина имати воду 24 сата дневно. Обећање је испуњено. У ноћи између 17. и 18. марта није било рестрикција, а када смо наредног дана прегледали Фејсбук профил Шпенда Ахметија у жељи да видимо на који начин се похвалио својим потезом, наилазимо на неколико „селфи“ фотографија из новог погона водовода. Утисак је – ово је неки „cool“ градоначелник.

На питање због кога се гради велики број стамбених зграда у Приштини, Ахмети одговара да је то због око пет хиљада људи који се сваке године досели у њихов град и упућује позив за досељење у Приштину. Каже, позив важи искључиво уколико нам се град допада, а не због бројчаног стања Срба којих је, иначе, у Приштини толико да се могу пребројати на прстима једне руке.

„Постоје подаци да је пре рата у Приштини живело око 60 хиљада Срба. Ја сам тада живео у згради са 16 станова, а у пет су живеле српске породице. После рата, многи су продали све што су могли и сада живе у Косовској Митровици или унутрашњости Србије“, каже Ахмети и додаје да ће његов приоритет бити да Приштина заувек остане отворен град због млађе популације.

Студенти код недовршене српске цркве у Приштини

Гради се, а српска црква остаје иста

Недовршена српска црква, видљива и кроз прозор градске управе и даље је један од главних предмета спотицања у односима Срба и Албанаца на Косову. Градоначелник Ахмети каже да сматра да питање цркве јесте велики проблем, али и наводи да тренутно не види решење прихватљиво за обе заједнице.

„Волео бих да обновимо цркву, решили бисмо проблем са српским властима, а и град би то могао да финансира, али замислите ситуацију да полиција стално мора да дежура у близини како нешто не би било оштећено. Или, још горе, да дође до инцидента када Срби дођу у посету. То ипак значи да морамо радити на побољшању односа између две заједнице.“

Одмах поред цркве налази се здање Народне библиотеке и Универзитета, зграда која је у неколико наврата проглашавана једном од најружнијих грађевина на свету, не само због облика, већ и због решетки на прозорима. Човек би у шали помислио да им је циљ био да на било који начин натерају студенте да унутра што више уче, као да су у затвору.

Булевар Била Клинтона у Приштини

„Bulevardi Bill Klinton“

Заблуда која влада међу Србима да у Приштини не постоје места која су интересантна за посету, једноставно не стоји. Центар града је место где се налазе споменици многим политичарима, а најпознатији је споменик Скендербегу у централној приштинској улици која би се, према броју људи, кафића и продавница, могла упоредити са београдском Кнез Михаиловом улицом. Споменик који засигурно није омиљен међу српском популацијом је споменик Билу Клинтону у истоименом булевару, једној од главних саобраћајница у Приштини, а занимљива чињеница је и да се на само пар стотина метара од споменика налази и бутик „Хилари“. Место са кога се пружа невероватан поглед на Приштину је катедрала посвећена мајци Терези.

Већ током дана се може видети да је Приштина врло позитиван град. Уместо старијих људи који иду из куповине, видећете средњошколце и студенте који се враћају из школе или уживају у пролећном времену у неком од кафића. Проблем који многи истичу везан за разговор на српском језику и није велики проблем, уколико не провоцирате. Најнормалније се може комуницирати на сопственом језику, али је за разговор са локалним становништвом млађих генерација неопходно познавање енглеског језика.

Мост у Косовској Митровици

Сличност Београду

Дан који се највише ишчекује у граду је петак – почетак викенда, много различитих дешавања у граду, одмор од недељних обавеза. Одлучили смо да упознамо приштински ноћни живот и посетимо места о којима су нам многи говорили. Локални водичи су ту – Арјета и Аљев нас ове вечери воде на места где време најчешће проводе млади грађани Приштине и околних места. Већ на почетку кажу да њима није ништа неуобичајено да у провод иду са Србима. Признаћемо, у одабиру музике, начину провода и дружења, нема велике разлике између Срба и Албанаца. Ипак, уочљиво је да су цене у клубовима и кафићима ниже него у било ком другом граду, а посебно Београду. У клубовима за једно пиће, рецимо пиво, потребно је издвојити два до два и по евра, што је знатно јефтиније у односу на позната београдска места. Такође, цена таксија је толико ниска да би, поређења ради, вожња у Београду по приштинским ценама од „Београдске арене“ до Вуковог споменика коштала мало више од 400 динара. Већ сада се могу видети одлике једног града створеног за младе и ноћни провод.

Газиместан

Ратна прошлост

Разговор на српском језику у клубу у Приштини није проблематичан, али треба знати да међу тих 200 људи око нас, постоји бар једна особа која је изгубила неког ближњег током рата 1998. и 1999. године. Ратна прошлост је, осим политике, главни разлог неслагања и тензија међу Србима и Албанцима на Косову. Млади људи, средњошколци и студенти, који нису учествовали у ратним сукобима, шанса су за помирење у будућности.

Стављајући на страну сву позитиву Приштине, овог пута смо имали прилику да, по први пут, поразговарамо са особама које су током рата остале без чланова породица или су протеране. Њихов став о Србији није најпозитивнији, али код свих постоји бар минијатурна нада да ће међуетнички односи бити бољи у будућности. Наим и Тамара, обоје рођени на Косову, сагласни су да проблема нема у Приштини, већ у мањим местима, где има већег броја Срба, а где су комшије, већински Албанци.

Наим данас живи у близини места Орлане, при самој административној линији са Србијом. Каже да се сећа одласка од куће, протеривања, момента када му је саопштено да је 15 чланова његове фамилије убијено. И након свих дешавања из прошлости, данас изричито тврди да не мрзи Србе и да би волео да посети Београд јер је чуо много лепих ствари о њему.

„Једном приликом сам упознао момка из Србије у Немачкој. Разговарали смо о многим темама, пили и плакали заједно. То јесте и леп и непријатан осећај у исто време, али морам рећи да једино што мрзим су зли људи, били они Срби или Албанци. Када сам ја могао да „прогутам“ многе ствари које сам доживео, онда могу и остали који и дан данас живе са својим породицама. Не заборављам, али сам спреман на корак даље.“

Тамара која живи у Косовској Митровици је српског порекла и данас има момка који је Албанац из јужног дела града. Иако каже да њеним родитељима није драго због овакве везе, наглашава да ни на који начин не обраћа пажњу на то које је неко националности све док је он добра особа и пријатна за дружење.

„Ја волим људе овде и волим и Косово и Србију, али мислим да је крајње време да и Срби и Албанци разумеју да је Косово независна држава и престану да се мешају у овдашњу политику. Морам да признам да и даље није онако како би требало да буде и да односи нису најбољи. То могу и сама да потврдим јер често у Митровици доживљавам непријатне ситуације. Моје друштво не разуме мој однос према Албанцима, што мислим да је лоше.“

Студенти Факултета политичких наука у Београду у Скупштини Косова

„Нису нам потребни Тачи и Вучић“

Говорећи о преговорима између Београда и Приштине и Тамара и Наим имају исто мишљење: политика је главни разлог тензија. Као особе које долазе из обе косовске заједнице, мишљења су да актуелне политичке представнике, а посебно оне косовске, не треба узимати за озбиљно јер многе поступке чине ради међународне заједнице. Наим сматра да је неопходно преговоре препустити новим људима, младима и онима којима будућност и припада.

Помирење и нормализација односа нису близу и пред косовским Србима и Албанцима је још много посла на изградњи заједнице у којој ће нормално бити дружити се и бити пријатељ са, у прошлости супротстављеном страном. Да ли је Косово „срце Србије“? Већина Срба ће рећи – да, Албанаца – да, али само историјски и културно, не и политички. Но, зар није боље да млади буду то „срце Србије“? Питање ратне прошлости, сигурности, политичких одлика Косова и мањина тек ће се наћи на преговарачком столу, али закључак свих разговора и са политичарима са Косова и са грађанима јесте да се проблеми обичних људи не решавају преговорима Београда и Приштине. Преговарачи се налазе у својим домовима у оба града, не на улицама где је и један „воз“ довољан за распламсавање сукоба, а за младе, ко уопште брине? И све док је однос политике и грађана такав да живот појединаца није у фокусу, свима једино преостаје да оставе по страни све оно што се дешавало у прошлости, седну на пиће са другарима из Приштине и Београда и кажу, свако на свом, „gëzuar“ или „живели“ и учествују у изградњи једне јединствене, а заправо тако различите заједнице.