Студентски радови

Репортажа из Кракова

14. новембар 2018.
Биљана Алексић

Путовање за студентски џеп

Aутобуси препуни младог света крећу се из Београда, Новог Сада и Суботице, ка јединиом граничном прелазу између Србије и Мађарске. Ту је почиње и прва, а можда и једна од најбољих журки током овог путовања. С обзиром на то да је испред нас велики број аутобуса, а да мађарски цариници проверавају сваког путника понаособ, чекање је било очекивано. Шта радити све то време? Ко ће још да губи време спавајући поред толиког друштва? Скоро сви путници напуштају своје аутобусе и изазе испред да би се придружили екипама из других аутобуса. Велики број студената игра уз звукове најпознатијег српског, Ужичког кола, захваљујући бежичним звучницима. Свако ко је са стране посматрао све ово одмах је могао да закључи да су ти весели људи Срби, па и да се придружи. За нас који играмо коло и из свег гласа певамо препознатљиве српске песме чекање на граници прошло је за тили час. Шта ти је младост!

Након границе, певање и играње наставља се у аутобусу. Различити гласови и песме се преплићу. Након пута кроз Мађарску и Словачку, стижемо у Краков.
На улазу у Краков затиче нас божанствен призор. Прелепа огромна Висла и дворац на брду Вавел најпрепознатљивија су обележја овог јединственог града.
Смештај у центру града омогућава да свуда брзо стигнемо. Сваки дан и сваки пут био је као први, увек смо откривали нешто ново и другачије. Раскошан дворац на врху брда заштитни је знак овог студентског града. Цигле и мешавина старих грађевинских стилова претежно средњовековних одликују како дворац тако и друге аутентичне грађевине. Велики број легенди везује се за овај град. Због свега тога Краков оставља утисак заборављеног градића из прошлости. Једна заниљива и романтична легенда каже да је у 18. веку приликом једне најезде Татара дежурни стражар свирањем у трубу обавестио грађане о приближавању непријатеља. Градске капије су на време затворене упркос томе што је једна татарска стрела погодила свирача у грло пре него што је успео да заврши мелодију. И данас се њему у част са више куле базилике чује карактеристичан звук трубе која засвира четири пута, нагло прекидајући мелодију сваки пут – то је тзв. „прекинута мелодија“.
Поглед са Вавела на Вислу сличан је погледу са Калемегдана на ушће, а око Вавела највише је водича са заставицама које су бројни туристи пратили. Немачки, италијански, словеначки су само неки од језика који се могу чути, а наш језик чуо се свуда, у ресторанима, млечним баровима, главним улицама, маркетима, продавницама, градском превозу. Могли сте да стекнете утисак као да се налазите у неком новом српском граду, да сте ви домаћин, а остали туристи.

Краков се разликује од свих европских градова које сам до сад обишла, а било их је довољно да могу да уочим јединственост овог града на Висли. Иако има око 750 хиљада становника, Краков је врло лак за сналажење. Нема булевара који се простиру у недоглед, већ су углавном краће улице, а коришћење градског превоза је исто тако једноставно. На свакој станици налази се електронска табла на којој је приказан тачан број минута за који одређени превоз стиже на ту станицу, а оно по чему се разликује од нашег градског саобраћаја је што трамваји иду по средини улице и не стају тачно поред станице већ исто тако на средини улице.
Око огромног главног трга Рyнек Гловнy налази се неколико улица, а сам трг који је димензија 200 x 200 м представља највећи трг у целој Европи. Трг окружују старе камене куће које Пољаци зову ,,камиенице“, а најпознатија црква на тргу је црква Свете Марије из 14. века. Дуж средине Рyнек Гловнy-а налазе се бројне тезге, штандови и кућице на којима трговци продају традиционална пољска јела међу којима су најпознатије запјеканке-препечени хлеб са машћу и жељеним прилозима. Осим њих, у понуди су и кобасице, купус, ражњићи.
Иако Краков важи за јако хладан град, ове године то није био случај. Свих пет дана колико смо тамо провели били су сунчани са мало пролазне кише, а температура уобичајена за то доба године. Било је топлије него у Београду.
У улицама око трга, осим бутика које можете видети у скоро свим европским градовима, налазе се и дисконти пића са познатом пољском водком ,,Жубровком“. Од хране у понуди је и кебаб, нешто попут гироса, али Пољаци имају специфичне прилоге, углавном љуте и са много лука. Кебаб се може купити на сваком углу и у сваком ресторану, а за Краков су специфични и такозвани Млечни барови који изгледом врло подсећају на наше студентске мензе. У Млечним баровима се могу купити комплетни оброци по јако приступачним ценама, а сваки дан је у понуди ,,јело дана“ које подразумева супу (чорбу), главно јело и салату и кошта око пет евра, односно 15 злота које су национална валута Пољске. И у овим баровима најбројнији били су српски туристи. Мирис хране осећао се свуда, али ипак је свима недостајао лесковачки роштиљ, пршута, кајмак и сир.
На тргу и главним улицама кочије су једино превозно средство. Старе беле кочије и скроз бели или са шарама коњи вуку за собом величанствена краљевска кола, а звук копита стално се чује.

Сваки дан је предвиђен за факултативне излете, а Рудник соли, Јеврејска четврт и Аушвиц незаобилазни су део путовања у Краков. Најпознатији је свакако, Аушвиц-највећи логор за време Другог светског рата, а по мишљењу многих и у историји човечанства. На свега сат времена вожње од Кракова, града препуног живота, младости, студената, долазимо до места смрти – најгоре могуће смрти. Хладан ваздух и ветар стварају и хладну атмосферу. Ветар пробија јакне, капе, шалове, као да осећате хладноћу у костима, и као да се крв следила. Онда угледате добро познат призор из филмова о Другом светском рату (Шиндлерова листа- Стивен Спилберг). Много цигластих кућица, наизглед истих. Слике заробљеника са бројевима у црно-белим пругастим кошуљама налазе се свуда по зидовима. Обријане женске главе на сликама. Слике из логора, неухрањени људи, избачене кости, упала лица. Душе на хиљаде преминулих мученичком смрћу осећају се у ваздуху. Упркос осећају страве препорука је сваком да посети Аушвиц јер како и пише на једној спомен плочи: ,,Онај који се не сећа историје, може је преживети поново,“ – Џорџ Сантајана.

Након посете Аушвицу кренули смо пут Београда. Град на Висли својом аутентичношћу, гостољубивошћу својих мештана и својом магијом осигурао је наш поновни долазак.