Четврта земља по величини на свету, у смањеном издању, налази се недалеко од центра Београда. У само једном блоку смештени су језик, делови културе и обичаја најмногобројнијег народа.
Причају гласно, енергично. Ту живе и раде. Одгајају децу. Реч је о тржном центру у Блоку 70 у коме су грађани Кине, кренувши за бољим животом, решили да покрену сопствени бизнис. Остали су у Србији јер су, како најчешће истичу, бољи живот и нашли. У том београдском блоку, они су и власници, а не само радници.
Овде су основали породице, међутим, није реткост да њихова деца иду у домовину по образовање, иако се у школама у Србији примењују „пилот пројекти“ у којима ђаци уче кинески језик.
„Ово ми је трећа беба, најстарија девојчица је у Кини. Тамо иде у школу. Ишла је овде годину дана, али није то то. Нисам желела да заборави своје порекло и културу зато сам је вратила у Кину“ каже једна од продавачица љуљајући бебу у колицима.
Истовремено, у продавници поред чује се дечак како броји на српском. Његова мама каже да се родио у Србији и да је прво научио српски. „Српски говори одлично, али зна и кинески. Мислим да му неће бити проблем да овде иде у школу. Поред кинеског имена добио је и српско име Аца, одазива се и на то име“, говори мама малог Аце.
Однос према кинеском школству сличан је и односу према држављанству. Кинески радници сматрају да се одрицањем држављанства одричу културе. Ипак, на Новом Београду су се прилагодили, али и унели дух Кине. Сместили су се у једном блоку, у две простране зграде, и ту проводе дан радећи.
Продавнице су препуне робе. Поред рафова, роба је изложена и у кутијама које се налазе испред улаза у продавницу, и стално пристиже нова. Кинески бутици су веома популарни јер се ту може наћи од гардеробе, накита, лажних Луј Витон торби, кућних ситница, до слика Мерлин Монро, и то по приступачним ценама.
Из продавница се чује кинеска музика. „Када слушам кинеску музику имам осећај да сам у Кини. Тад размишљам о својој породици која је остала тамо“, каже двадесетседмогодишња продавачица.
Старији Кинези седе испред својих продавница и играју „Го“, традиционалну игру сличну шаху. Они нешто млађи стално негде јуре, из продавнице у продавницу. Ако пак седе у својој радњи, чекајући муштерију, време скраћују тако што гледају кинеске филмове, или тако што телефоном или преко скајпа причају са својом родбином и пријатељима.
Неретко и „дремну“ на кревету од кутија у којима се налази роба, које су затворене и више пута обмотане дебелом, браон, селотејп траком. Све док у продавницу не уђе нова муштерија.
У тржном центру кинеске хране има на сваком ћошку. Постоји кинески ресторан за оне који имају времена да изађу из продавнице. За оне који не могу да изађу из продавнице и оду у ресторан на ручак, постоји особа која стално развози храну по тржном центру. Једе се штапићима. И те како знају да се наљуте ако их, баш док у продавници ручају, прекинете. Ако се задржите у продавници чућете мљацкање, сркање. У Кини је то знак да је храна укусна.
