Разговор са Зораном Пановићем: „НОСТАЛГИЧАН САМ, ВОЛИМ ДЕВЕДЕСЕТЕ, АЛИ НЕ МОГУ ДА СЕ ВРАТИМ ВИШЕ“

О стању у медијима данас и о периоду током владавине Слободана Милошевића, те утицају власти и притиска на медије, бивши главни уредник дневног листа Данас и колумниста Недељника Зоран Пановић изнео је своје мишљење и ставове.

Аналитичар и коментатор друштвених и политичких збивања, новинар, колумниста, те члан Управног одбора Радио-телевизије Србије, као и дипломирани социолог Зоран Пановић говори о свом искуству у раду у медијима кроз различите друштвене периоде. Подсећања ради, добитник је годишње новинарске награде „Никола Бурзан”, као и награда „Лаза Костић” и „Душан – Дуда Тимотијевић” за колумне и ТВ критику.

 

Приликом гостовања у емисији „Добар, лош, зао“ изјавили сте како сматрате да је данас медијска презентација доведена у питање. Зашто мислите да је то тако? Такође, споменули сте тад и напад председника НУНС-а на Вас, чији сте члан, те напад Вука Драшковића и Горана Козића, објасните шта се заправо десило .

Да, једноставно мислим да људи покушавају да играју одређене улоге када се представљају. Често се онда долази до те врсте лагања, једне спирале лажи, где људи и актери не говоре оно што они у ствари јесу и то прави једну велику врсту конфузије и у друштву и на сцени. Није ту мене Вук Драшковић напао, нисам мислио ништа тако негативно, кад сте у овом послу, напади су нормални. Говоримо управо о тој медијској презентацији данас, ово је једна врста где, на пример, мене као члана напада председник НУНС-а, а нисам урадио ништа чиме бих прекршио кодекс НУНС-а, иако је председник истоименог више пута то урадио. Временом вас онда напада и колумниста Политике, они се наводно разликују, али они су два лица, а једна медаља, у стилу, начину обраћања и медијској презентацији, прикривају чињенице. Док мене напада председник НУНС-а, ја истовремено зовем у емисију потпредседника НУНС-а.

Каква је данас, по Вашем мишљењу, ситуација у медијима за разлику од периода деведесетих у доба Милошевићеве власти?

Ситуација је мало другачија, постоји носталгија за деведестима. Они на власти жале што не могу још више да манипулишу него у том периоду, а ови у опозицији жале што немају ту атмосферу из деведесетих. Свима је жао, ја сам носталгичан, волим деведесете, али не могу да се вратим више, међутим и сада су сви на неки начин срећни.

Чији је тренутно јачи утицај у медијима, тајкуна и њиховог капитала или политичара и власти? Постоји ли могућност да се тај притисак избегне и да ли Ви успевате да се одупрете томе?

Политичара. Мислим да ту власт и политичари имају највећи утицај на медије. Тешко, битно је да ту медији буду што професионалнији, да не буду пука пропаганда као што су сад они медији који су под директном контролом власти. Мислим да ја успевам да се одупрем уз ситне компромисе који нису суштински.

Каква је разлика између политичког притиска некад и сад?

Зависи како кад. Некад су убијали новинаре, а сад их не убијају, док је ту притисак увек био и остао присутан. Постоје четири врсте притиска. Први и чести је да си издајник, други да радиш за тајкуне, трећи притисак је притисак капитала и компанија да ти дају огласе и четврти је јак пртисак власти и опозиције да кажеш да има цензуре и кад је нема.

Шта се дешавало код Вас у послу током демонстрација деветог и десетог марта 1991. када се, између осталог, захтевало и да се смене руководећи људи са државне телевизије?

Дешавало се доста тога. Битно је рећи да је то био почетак, један повод за девети март је уствари  била медијска манипулација. Власт је преко Телевизије Београд оптужила СПО да је примила новац од ХДЗ-а, од Хрватске, фактички је да је то усташка партија и то је изреволтирало људе и они су изашли на демонстрације да се боре против тога, против те медијске експанизације. Данас је девети март једна врста меланхолије, али симболички делује некад битније од петог октобра.

Мислите ли да се новинари данас не буне у већим мерама због тога што су склонији да подлегну тим притисцима и да трпе последице или зато што постоји неки други разлог?

Како ко, увек има оних који се буне, увек има храбрих. Бунили су се и раније новинари, али тада је све још било нејасно. Данас се добрим делом буне и сматрам да треба  тако када је медијска слобода угрожена. На жалост, некада на новинарске организације више има утицаја политика него струка.

У доба социјализма било је забрањено нападати политичаре и систем, док су лопови били дозвољена мета, а каква је данас ситуација?

Не верујем да је данас обрнута ситуација. Лично бих волео да сам радио у доба социјализма. Лаж је кад кажу да су медији били тада бољи него данас, не оспоравам то да је било и тада добрих медија. Данас има много бољих медијских садржаја, али се прошлост увек нострификује. Волео бих више да сам радио тада, али дефинтивно је сада боље стање.

Како се може побољшати стање у медијима данас?

Прво, да се поштује Устав. Увек цитирам Коштуницу: „Медији су слободни или нису“ и једноставно уставна слобода, слобода изражавања и медијска слобода морају бити загарантоване. Што мање медијских стратегија, бирократских притисака на новинарство, поштовање закона, пре свега поштовање елементарне слободе медија, без разних бирократизација тог посла. Иза медија морају постојати добри власници који с добром енергијом капитала и уређивачке политике могу одржавати снагу професије. Такође, битно је да јавни сервиси буду очувани и независни.

Сведоци смо скорашње „акције“ против гашења новина Данас, када се иницирала куповина новина, ради њиховог опстанка због лоше финансијске ситуације. Како сада опстаје редакција Данас-а?

Тешко опстаје. Људи воле да читају све бесплатно и онда кад прочитају нешто на друштвеним мрежама, после те критикују. Не желе да купују новине, нити да плаћају сајт, а пошто не желе ни једно, ни друго, онда тешко опстајемо.

Шта мислите како је емисија Оље Бећковић „Утисак недеље“ успела да опстане 23 године кроз све те режиме до свог гашења?

Направила је једну култну емисију. То је један најбољи политички ријалити у историји наше телевизије. Симболички су се многе ствари поквариле и кренуле низбрдо после нестанка те емисије. То је било јако лоше за новинарство.