,,Разговор са Татјаном Лазаревић“

                                                  Разговор са Татјаном Лазаревић

                                       ,,ВЛАСТ НАЈМАЊЕ ВОЛИ НАЈОБЈЕКТИВНИЈЕ МЕДИЈЕ“

Татјана Лазаревић радила је као професор енглеског језика али и у организацијама ОСЦЕ и УНМИК у сектору за односе са јавношћу и као предавач на ИБЦМ коледзу. Један је од оснивача КосСев портала који постоји од 2014. године. Татјана Лазаревић је уредница овог портала и од тада се професионално бави само новинарством.

Шта је по Вашем мишљењу квалитетан новинар?

Квалитетан новинар представља особу која, осим неопходних новинарских знања и вештина поседује, односно демонстрира: слободу мишљења и говора, критичку свест, радозналост, истраживачки дух, одговорност према јавности и снагу да се носи са притиском.
Првенствено сте завршили енглески језик. Шта је у Вама пробудило жељу за новинарством? Градјанска одговорност , знатижеља или жеља за истином?
Прва жеља за професијом је била управо у томе да будем новинар у својој осмој години живота и опчињеност „спикеркама са Дневника“, касније Оријаном Фалачи, дописницима Политике и Тањуга из дескова за међународну политику и новинарима Дуге. Са 11 година направила сам прве кораке кроз радијско новинарство . Та прва интересовања настала су примарно из радозналости и због вере у моћ речи изговорених у јавности. Од новинарства – према којем сам у том троуглу све време гајила најјачу страст, најјаче сам и бежала јер сам у овој професији наилазила и на највећа разочарања . Дакле, није ту жељу ништа сада пробудило, већ је тачније питање шта се догодило па сам се вратила новинарству од ког сам бежала!?

По Вашем мишљењу која је то прва ствар коју млади новинар мора да научи?
Да ради за јавност и колико је јак степен одговорности тог задатка и да у то конкретно спадају, вештине, знање, етика, мотивисаност и храброст. Млади новинари најчешће греше зато што не желе истински да раде и уче.
Постоји ли нека особина за коју сматрате да добар је новинар мора имати а Ви је нисте поседовали?
Не. Мислим да је етичније повезивати новинара са карактеристикама у раду и понашању, пре него карактерним особинама, али, свакако да радозналост, смелост, лидерски, просветитељски дух уз правилан професионални и друштвени развој су неке од особина које би могле да помогну.
На који начин сте стекли највише знања из области новинарства?
Континуирано учење и рад у и са медијима и јавношћу из више углова; преплитање и комплементарност медијских садржаја и форми и сазнања о истим; лакоћа бивствовања у тој сфери. Претпостављам да је то што пливам као риба у води у том свету оно што носим као таленат, баш онако као што ми многе друге области много тешко падају а које не само да не познајем, већ бих се врло тешко у њима обрела и снашла. Такође, не престајем да учим, сазнајем и размишљам. Пролазим искуствено кроз многе ситуације, ‘епохе’, имам контакт са разним људима, деловима друштва, јавности . Кроз књиге, конференције, семинаре, студијске посете, артикулишем оно што лично доживљавам, промишљам, радим, примењујем у свом раду.

Уредница сте портала КосСев, колико онлине новинарство замењује друге облике новинартсва и које су предности а шта мане тога?
Дигитално новинарство, свиђало се то некоме или не, оправдано критиковао или априори био против њега, није само тренд, већ суштински је оно новинарство које је ‘потопило’ све оно што би могло да се наброји као штампано, ТВ, радијско и агенцијско новинарство, укључујући и новинарство из прве деценије 21. века. То што још увек доста медијских кућа и професионалаца не увиђа ову ситуацију, додатно урушава саму професију новинарства у овој деценији, наравно уз остале глобалне, али и регионално/националне изазове који обликују савремено новинарство. Оно што би ‘традиционалистима’ могло за почетак да помогне јесте то да у правој мери разумеју интегративну природу дигиталног новинарства, а која, осим што комбинује форме слике, звука, речи, истовремено и интегрише новинара, редакцију и саму јавност као ангажоване субјекте у процесу стварања вести.Ако се некада вест верно преносила, информације се данас сабирају, селектују, истражују, уређују и на крају тумаче тако да вест напослетку обет буде тачно пренешена. Ја имам носталгију према мирису хартије и одштампаног слова на њему. Имам носталгију према квалитету програма једног или два телевизијска канала у држави, али пре свега имам жал на то што се не иде у корак са текстонским промена у медијима, заправо у нашем животу. Имам жал док гледам професионалце које је прегазило време а нису учинили ништа да то промене и не дозволе. Имам жал што сваког дана док то гледам, сетим се пословице „Благословено незнање“, наравно у ироничном смислу.

Пре пар недеља сте били у Америци, на семинару новинара. Каква је медијска слика тамо?

Америка је једно 10 до 15 година испред Европе. Она је оно што ċе Европа бити 2027. Али ипак и Америка има исте проблеме као и сви ми.
У јуну 2015. године пуцано је на канцеларију редакције КосСев портала, том приликом нико није повредјен али ипак како Ви коментаришете ову ситуацију?
Баш онако како се, односно шта се догодило. Додаћу и да нам је запаљен аутомобил, да је моја породица добила директне претње због мог писања, да смо на тзв. црној листи владајуће странке. Коментар је у ствари вест.
Иако КосСев портал има за циљ да тачно и правовремено информише српску заједницу на Северу Косова о актуелним догађајима, што се наводи и као мисија самог портала ипак у пар наврата нисте добијали информације које остали медији јесу добијали, због чега се то догодило?

Зато што нисмо порпагандно средство владајуће странке. Власт дефинитивно ,,најмање воли” најобјективније медије. И ја сматрам да када је реална ситуација у питању држава контролише медије у нашој држави.
Какви су медији потребни нашем друштву, а какве имамо?

Медији у својој основи професионалног приступа раду искључују повезаност са државом, влашћу, политиком у смислу утицаја потоњих на њих. Медији морају да раде за јавност. Ако то укључује и одредницу „држава“, онда то има смисла, али ако се од медија очекује да раде само за државу, онда то није професионално новинарство, већ пропаганда, или ПР. То и даље може да буде медиј, али то није новинарство. Већину најзначајнијих медија у Србији видим тренутно као пропагандни канал владајуће странке.