Деда то најбоље зна

Разговор са непознатим у градском превозу

-Кол’ко има сати бећар?

-Двадесет до један.

-А бећар добар сам, добар.

-Добро пролазно време?

-Јес’ да знаш.

Широким осмехом са два доња и једним горњим сломљеним зубом, танким и жутим, омалена прилика са кожним шеширом прекида насталу непријатност разговора са непознатим у градском аутобусу. Зелена тешка јакна, већа од њега затегла се на леђима под тежином старости. Кожне рукавице наглим покретима руке изроне из предугачких рукава, а низ жуте, на коленима избледеле и излизане сомотксе панталоне стидљиво се помаљају женске чизме са ниском петом.

-Еј бећар, кажу мени моји та ‘ди ћеш деда у жемским чизмама? (широк осмех и сломљен зуб) Ма шта ‘ди ћу, ја сам ти баћа тридесет година воз’о камион у Минкену. Никад нисам вол’о да ми ноге зебу и буду мокре. Ма дај, шта ће ми то. У моје време је*еш га, срамота било бити го, а сад гледам ове младиће и младице њих је срамота навујћи се, е то је права истина, деда зна.

Прозрачно плавих очију усмерених ка непознатом, не скидајући поглед са њега, жељан слушаоца, нехотице окреће се као да му је нешто друго одвукло пажњу. Непознати, клатио се у седишту којем недостаје један завртањ на ножици при поду, стегнут од спољашњег мраза. Са брадом положеном преко неразгаженог капута читао је новине и тек онако одговарао на питања и постављао своја.

-Шта кажеш радио си у Немачкој?

-Јесам како не, чедо моје. Возио камион. Зарадио сам ја доста (широк осмех и поломљен зуб), а сад овде гледам нема ту ништа више. Готово. Слабо све. Мени је жена умрла, сад ће деветнаеста година доћи знаш. А волем ја то, мало да заје*авам људе знаш, кад имам кога. Кад немам ја ћутим, седим у топлом, баш ме бриге.

-Је л’?

Дупли аутопус градског превоза, популарна “хармоника” ломи се око фирми код батајничког друм, а седиште непознатог напола одваљено час лупи о под, а час о шипку позади.

-Е знаш шта сам урадео неки дан (намигнувши уз гласним кикотом). Питао неку снашу да се уда за мене. Морам наћи нешто, ко ће ме пазити? Каже она мени нећу поћи за тебе. А кад сам ја њој рекао да сам тридесет година радео у Минкену видим ја да се она поче премишљати. Гледадем ја њу и каже она мени, хоћу. А знаш баћа шта сам ја њој каз’о, еј баћа је л’ знаш? Сад ја нећу!

-Добро бре немој пред сваким да говориш да си радио у Минхену толико дуго, никад не можеш знати ко је ко.

-Па добро ја могу теби рећи, овако.

-Зар ти нисам ја свако, први пут ме видиш (смирено говори непознати листајући новине, уз благи осмех)? Хоће ли ваљати овај снег за земљу?

-Уф чедо моје како неће, ал’ само да је јачи мраз. Пролазио сам ја кроз наша поља, све је то уређено, нема комад земље необрађене. Вредан народ хоће да раде. Боље и то него да будеш слуга, боље бити слуга самом себи, па да то је истина, веруј деди. Ево гледам и ове моје, чим свањива одма’ на њиву, па да.
Бришући кожном рукавицом оно што је исцурело из носа по проређеним и седим броковима, па протрља руке. Све време заваљен у седишту са десном руком преко другог на које ћим неко седне после друге станице мења место. Загледан непрестано у непознатог док се клати у напола ишчупаном седишту. Полупразна “хармоника” увелико гази кроз Батајницу.

-Кажу да млади неће да раде?

-Лажу чедо моје, маму им. ‘ди си ти вид’о да млади неће да раде? Тако они причаду и лажеду. Млади волу да раде, ал’ нема овде ништа. Слабо! Бога ми слабо! Кажем ти да сам гледо ова поља, све уредно и сређено. Мада, само да су могли после орања да истањирају то, то би било онда нешто. Немају времена, ма и млади лажеду, ништа од тога. Нема ту, слабо је то. Сам’ чекају да продају имање сви продају имања, а земља дедова и баба њихових не сме да се прода. Да ти каже деда, боље је бити робу сам код себе, него да робујеш код другог. Деда најбоље зна, радио сам тридесет година у Минкену.

Држећи кесу устаје лаган и полетан уз малу помоћ рукодржача да би поправио равнотежу. Излази из аутобуса. На вратима је застао и окренуо се непознатом, намрешкао десни образ и обрву, намигнуо уз широк осмех и поломљен зуб и рекао: “Ништа је то, слабо, то ти је права истина, деда најбоље зна!”