Разговор са Ирфаном Менсуром: „Само је питање приступа теми“

Глумац који већ скоро пола века доприноси култури говори о најранијем детињству, улогама, деведесетим, размишљањима и о дану када је упознао Јосипа Броза Тита.

 

Завеса је пала и означила крај још једне сјајне представе у Југословенском драмском позоришту. Река људи почела је да навире ка излазу, а жамор се могао чути са свих страна. Представа је, дакле, била сасвим успешна. Упутили смо се ка бифеу позоришта где су се налазили видно уморни, али задовољни глумци. Пришли смо шанку и необавезно поразговарали са човеком који је готово цео свој радни век провео баш на даскама ове позорнице. Издвојен од осталих, мудро прати разговоре својих колега са дистанце. Како каже, једног дана ће баш на том месту, за шанком, стајати плочица са његовим именом, а поред ње се може, евентуално, наћи и име Војислава Воје Брајовића. Са осмехом на лицу прихвата да помогне једном студенту и у наредних пар дана издвоји своје време и дâ интервју. Остало је само да уз кафу поразговарамо о његовом животу, размишљањима и улогама.

 

Сарајево ми је једино важно због детињства и људи које памтим

Природно је било разговор почети причом о самом почетку, његовом детињству у Сарајеву којег, како каже, као таквог више нема. Сентимент према географији смататра необјашњивим. Према југоносталгичарској Југославији не гаји емоције. За себе сматра да није југоносталгичар. Немам никакво интересовање какво је стање на Плитвичким језерима. Мене више интересује како је Ратко Полич који живи у Словенији и како је, на пример, Мустафа Надаревић. Раније изговорити да си jугоносталгичар је било богохулно, а данас изговорити да си југоносталгичар људи полако свхатају да постоји читава једна генерација која не може да се одрекне нечега на чему је расла. Да је расла у једној земљи где си могао да имаш двадесет и два милиона пријатеља или непријатеља, све зависи од тебе самог. Тако да ја заиста према Сарајеву самом немам никакав однос као према некој жељи да се ја сместим у Сарајево, као град. Или да ја будем смештен у Сарајеву као граду. Мени је Сарајево једино важно због детињства и људи које памтим. Не постоји географска носталгија, постоји само нека носталгија у односу на људе који су ми некад значили у животу, које сам упознао и које сам запамтио као људе са којима бих ја могао да комуницирам цео живот, размењујем искуства, уживам … Након треће године средње школе одлази у Ниш где му у том моменту живи отац, како каже, не својом вољом. Избацили су ме из гимназије у Сарајеву, на шта сам поносан. Зато што то не кријем, зато сам поносан, не на ексцес који сам направио да морају да ме избаце. Успут су ми забранили упис у све остале сарајевске гимназије, тако да сам морао да променим град. Уписао сам тамо гимназију и врло скоро, рецимо пет или шест месеци након почетка четвртог разреда гимназије био сам на истим таласним дужинама као и у Сарајеву. Претили су ми избацивањем из гимназије. Пубертетски дани му нису били ни најмање лаки. За прекретницу живота сматра једну ноћ коју радо говори у виду анегдоте. Док га је отац у касним сатима покривао, кроз кратак разговор је увидео забринутост свог оца за његову будућност. Он је мислио да ја апсолутно одлазим погрешним путем, али није хтео то да ми изговори. Oнда сам му ја ноћу, око три сата онако полу бунован рекао: „Ћале, немој да се бринеш, завршићу овај разред, матурираћу одличним, веруј ми, нећу ићи на поправни и неће ме избацити из гимназије.“ Он ми је на то одговорио: „Ма добро сине, добро“. Наравно да је мислио да лупетам онако у полу сну, јер то је мало било непојмљиво за мене у тим годинама односно да уопште на тај начин размишљам и дајем нека обећања. Али сам заиста придржао тог обећања. То је пресудна ноћ у мом животу и то што је изговорено те ноћи. Заиста сам тај разред завршио без поправног, заиста сам матурирао одличним и успео те године да упишем из првог пута Академију. Своје обећање сам испунио. Не обећање оцу, већ обећање себи на неки начин. И од тог тренутка почиње да живи један потпуно други Ирфан Менсур.

 214542 d7c449

 

Као мали, није маштао да ће се бавити глумом. Та одлука дошла је након четврте године средње школе када почиње да упознаје чари тог посла кроз бројне разговоре које је слушао у кући. У Сарајеву, за време школских дана, позориште је морало да уступи место пубертетским интересовањима. Тек у Нишу сам схватио да постоји позориште као једна читава планета која мене почиње да интересује, а из простог разлога јер је мој отац био ожењен са академски образованом глумицом. У нашу кућу у Нишу су долазили и глумци и редитељи и причало се о позоришту и причало се о новим пројектима, причало се о успеху и неуспеху, а ја сам све више и више волео те разговоре. Стално сам ћутао и само слушао јер ја ништа нисам знао о чему они то причају, али сам схватао да је то нешто што почиње да ме интересује. Пред крај четвртог разреда одлучио сам да пробам да се убацим у тај свет и успео. Све од тог тренутка креће неким другим током. Просто сам био узоран студент, ваљда само због тога што сам схватио да сам дошао у свет који не познајем. Био је најбољи студент на класи, заједно са Данилом Лазовићем, али док су остале колеге са класе увелико радиле, он је последњи добио ангажман. Како каже, све то представља чудо. У року од четрдесет и осам сати добија позив за филм, да заигра у три позоришта и након тога за још један филм. Једини сам остао нетакнут, невин, нико ме није хтео. Нико није хтео да ме такне, да опроба шта ја умем. Све су то ствари које су необјашњиве. Када неко каже да постоји Марфијев закон у животу, постоји. Можеш да се трудиш колико хоћеш, док не нагазиш Марфија неће се ништа десити. То је све сплет околности и питање тих сила у које ја заиста верујем. За успех сматра да су увек одговорне „ванземаљске силе“ и да свако од нас мора сачекати свој тренутак да буде изабран. И даље мислим да наша каријера не зависи од нас. Верујем да неко горе управља нама.. То би нас већ далеко одвело у неке моје приче о религији и веровању и неверовању, о религији, не као припадности некој религији, него просто као веровању у нешто што је изнад нас. Имам свог Бога, али тај Бог не припада ни једној признатој религији, дакле ја сам га измислио. Помолим му се за здравље мојих пријатеља, моје родбине и моје деце пред спавање, али то је мој Бог. Он нема свој храм, нема своју кућу и нема свој назив. Јесам верник, али сам и атеиста. Ако је то икако могуће. Са студентима којима је предавао делио је и своја искуства, али и искутва својих колега. Мало је невероватно да су Предрага Ејдуса примили после три или четири покушаја да упише глуму, да су и Мирјану Карановић примили из трећег, четвртог пута. То није никаква тајна. Постали су, остали су и јесу велики глумци, са брендираним именима која су и у оној великој земљи, о којој сам причао на почетку, значила нешто, били лидери, а нарочито у нашој малој Србији. Чудне се ствари догађају.

 

Не волим тог свог Гаврила Принципа

Круг који представља каријера од скоро пола века започиње улогом Гаврила Принципа у филму „Сарајевски атентат“, затим употпуњује улогом судског истражитеља у документарном филму „Краљевина Србија“ Здравка Шотре, да би тај круг затворио улогом адвоката Гаврила Принципа. Међутим, као важну компоненту круга везаног за Сарајево истиче и филм чија је радња смештена у период Другог светског рата о једној породици и јеврејској девојци.„Мирис дуња“ је прелеп филм, може се рећи, о сарајевском менталитету иако се, по мом мишљењу, то може односити на целу Босну. Та јеврејска девојка не припада њиховој вери, али они као људи који имају апсолутно однос према добру и злу, заштите ту девојку. Нема никаквих индиција да ће се десити са Босном оно што се десило почетком деведесетих година. Тај филм ми је драг и због тога што сам се дружио са прелепим, предобрим и преталентованим глумцима као што су Изет Хајдархоџић, Семка Соколовић, Мустафа Надаревић, Љиљана Благојевић, Зијах Соколовић. Просто сам уживао радећи са тим људима који су у то време били старији од мене, признатији од мене, брендирани као одлични глумци, тако да сам мало и куповао од њих. Апсолутно социјално ангажован филм и са правом атмосфером Сарајева које ја познајем и признајем. Према филму који је означио почетак његове каријере и због које је стекао наклоност публике не гаји претерано лепе емоције. Без обзира што је Гаврило Принцип у „Сарајевском атентату“ нешто што је мени отворило свет глуме, филма, медија и што је нешто више људи изван моје месне заједнице сазнало да постоји Ирфан Менсур као глумац, ја тај филм не волим, ја себе не волим у том филму и ја не волим тог свог Гаврила Принципа у том филму. Мислим да сам то одрадио у потпуно несвесном стању и просто нисам нашао заједнички језик са Вељком Булајићем. Можда сам ја превише био захтеван да пронађем евентуално лидера у њему. Он то мени није пружио и ја се просто нисам снашао у том филму.

 principirfan

 

Поред бројинх улога на филму и у серијама, истиче још три филма, поред филма „Мирис дуња“, у којима сматра да се добро снашао и да је знао шта ради, као и да су ти филмови значајни на неки свој начин. Жанровски потпуно различити филмови. На неки начин сам те филмове издвојио као филмове који жанровски нешто значе, а у којима сам ја профункционисао. У филму „Краљева завршница“ играм једног загребачког пургера, успешног, урбаног, градског интелектуалца. Ова друга два филма, „Пас који је волео возове“ и „Чувар плаже у летњем периоду“, су филмови који су са руба живота неких младих људи који покушавају да од својих живота нешто направе. То су млади људи који су очигледно неснађени и који очигледно тек треба да пронађу неке своје путеве. Ето, ја нађох свој пут једне ноћи, а они …

 

Филмом „Краљева завршница“ на велика врата улази трилер као жанр у тадашњу југословенску кинематографију. Решен да се освети за силовање своје супруге, главни јунак се не либи чак ни да убије починиоце овог злочина. На специфичан начин бави се темом која је, неколико деценија касније, и даље актуелна, чак и у већој мери. Само су се интересовања променила. Истог тренутка када се деси нешто слично, као што се дешавало у том филму, имамо разрађене теме по шаблону скандала, по шаблону одбране, по шаблону напада. Само зависи које новине узмете. Ретко кад неко пусти само вест, па каже: „Сачекајмо да видимо да ли је крив, није крив, да ли је крива или није крива“ него се истог тренутка или осуђује или штити и истог тренутка се узимају изјаве од људи који су некога познавали. У једним новинама се узимају изјаве људи који осуђују ту личност, а у другим новинама се узимају изјаве људи који о тој личности причају бајке, као да је једна вила или вилењак живео у њиховом комшилуку. Само је питање приступа теми, што наравно снижава ниво интелигенције људи који се тиме баве, јер очигледно им је наређено тако да пишу за одређени тип новина.

 

Деведесете су свакако мрачан период историје наше земље и за неког ко се сусретао са непријатностима као што се он сусретао, остаје горак укус. Због животних непријатности, одлучује да неко време проведе ван земље. Иако и даље непојмљиво да се човеку ког политика не занима и који не манипулише својим пореклом, он одлучује да врати страни пасош. Врло брзо сам добио страни пасош једне земље, дакле и држављанство, али једног тренутка, када сам схватио да сам добио пасош политичког избеглице, а ја се нисам осећао као политичка избеглица, вратио сам тај пасош и сва срећа нису још рециклирали мој стари пасош, па су ми га вратили и ја сам се са тим пасошем, после неколико месеци боравка по Европи, заправо највише у Шведској и Великој Британији, из ината вратио. Мене не могу отерати неке мале барабе кад ја овде имам читав свет са којим добро комуницирам. Осим саме скандализованости, ја сам био и ужасно понижен од неких људи који очигледно нису знали да мозак употребе на прави начин. Повратком у земљу, ствари се нису одмах решиле. Дочекале су га многе непријатности, можда и веће него пре одласка. У тренутку одласка је био ексцес, врло непријатан, врло груб. По повратку сам схватио да постоји читав један ешалон људи који на тај начин мисле и који су тог тренутка пожелели да ми кажу да нисам добродошао. Тај ешалон није био велики, био је мали, али је био страшно нападан. Људи који су ме званично штитили, а то је полиција, намучили су се мењањем на сваких петнаест дана прислушних уређаја не би ли открили ко су ти људи. Кроз телефонску слушалицу и интерфон биле су му упућене свакакве речи и није могао бити сигуран ко заправо стоји иза тога. То је чињеница и ја о томе сада причам као о битном периоду који сам ја, хвала драгом Богу, са здравом памећу, пребродио. То на мене није оставило никакав траг који би уништио неки мој хуманизам или неку моју креативност или неку моју духовност. Нису успели и мислим да су се сами од себе повукли, а не због тога што се променило време. Надам се да су схватили да су погрешно мислили, не само у мом случају него уопште и шире.

Након бурних деведесетих, враћа се на филмско платно у филму „Небеска удица“ из 1999. године који са веома мале временске дистанце прича о несрећи једног народа, бомбардовању. Знам да су вероватно сви морали бити изненађени да се снима филм на ту тему и да се са великом дозом присећања свако од нас проналази у том филму. Само знам да сам гледајући тај филм имао кнедлу у грлу зато што се сећам првих дана тог ужаса који се догађао. Присећа се торбе која је била спакована и првог звучног сигнала сирене, на који је сат времена раније био спреман. Следећа станица било је склониште. Касније, кад смо се навикли на те разноразне сирене, одјавне и најавне, почели смо да живимо неке нормалније животе, али наравно да човек то осећа као неку ужасну врсту понижености, да неко управља твојим животом само једном сиреном. То је велико понижење. На сву срећу нисам доживео ништа трагично тих месеци док је трајало бомбардовање, али знам да сам осетио једну дозу понижења као што сам осетио дозу понижења ’92 на ’93 када се десило мени оно што се десило само зато што ми презиме није на „ић“ и што се зовем Ирфан, што није одговарало неким барабама које су се појавиле у Београду.

 irfan mensur glumac1

 

„Може се и административно глумити, не мора у све да се уложи креативност“

Заиграо је у великом броју серија, од серија документарног типа као што је „Вук Караџић“, до „Позориште у кући“, „Неки нови клинци“, „Лисице“. Заиграо је и у првој српској теленовели за коју, као и неке његове колеге које су биле део истог тог пројекта, нема потпуно лепе речи – „Јелена“. Нећете ми веровати, али то је најлошија серија у којој сам играо. То у ствари чак и није серија, то је покушај прављења прве српске теленовеле и то је нешто најљигавије у чему сам ја играо у свом животу, али сам са великом намером ушао у цео тај посао да видим како је могуће глумити у административном смислу. Преко годину дана радни дан му је почињао у шминкерници, у току дана би мењао одела за различите сцене, а одлазио кући са новим сценаријем за сутрашње снимање. Тада је схватио да је глума могућа и тако. То је занатски један део посла и ја сам га одрадио најбоље што сам умео. Не знам уопште како је то изгледало, али то је дало једну нову ноту мом послу. Дакле, може се и административно глумити, не мора у све да се уложи креативност. Крао сам сам од себе, не би ли то све изгледало као што је изгледало. Крајњи резултат свега тога, осим мог личног искуства које је било такво какво јесте и врло освеженог жиро рачуна, је било нешто што је на мене оставило неки утисак.

 

Опробао се и улогом у једној епизоди серије „Повратак отписаних“. Епизода у којој се појављује, „Вили“, покушава да прикаже колико су људи важнији од идеологија, што упоређује и са тематиком филма „Мирис дуња“.  Мала је разлика, мислим да је и идеологија једна врста вере, односно религије. Покојни Аца Ђорђевић ме је на потпис и на реверс узео на месец и по да бих снимио ту епизоду. Једини сам војник, осим покојног Крешимира Ћосића, познатог кошаркаша, који је за време војног рока био у иностранству. Иако је важила забрана одласка у иностранство за време служења војног рока, успева да оде на Берлински фестивал, наравно, са много упутстава. Војску сам провео на неки начин, захваљујући филмаџијама, више путујући и више се дружећи по фестивалима, не само том Берлинском фестивалу, већ и на Пулском фестивалу, фестивалу у Врњачкој Бањи, снимање те епизоде „Отписаних“. Више сам се на тај начин војсци одужио снимајући и путујући около него што сам стварно био војник, али сам поштено одрадио свој војни рок. Војске се радо присећа. Са осмехом на лицу прича анегдоту о томе како је упознао Јосипа Броза Тита. За време одсуства из војске присуствовао је фестивалу у Пули са филмом „Сарајевски атентат“. Након приказивања филма били су упућени ка ложи где су се Тито и Јованка налазили. Као војник сам капу држао испод клапне на рамену и у једном тренутку док сам прилазио схватио сам да је он маршал, да је Тито маршал. Војнички, апсолутни Бог. Не постоји већи чин. Брзо сам узео капу и ставио је на главу, још увек држао цвеће у руци и попели смо се горе. Салутирао сам другу Титу, Јованки дао цвеће и нешто сам причао са Титом, али не знам шта. Нешто је он мене питао, нешто сам ја одговорио, можда сам ја нешто питао и можда је он мени нешто одговорио, али ја се ничега не сећам од узбуђења. То је све трајало два, три, четири минута и истог тренутка када је он погледао једног од тих неких људи неко је нас склонио. Он се окренуо и отишао са својом пратњом, вероватно на брод, па на Брионе. Оно што је најлепши део ове приче је то што је све то приказано у телевизијском „Дневнику“. И моје салутирање и мој, очигледно, разговор са Титом. По повратку у касарну, наилази на невероватну атмосферу. Мене су одмах, како сам дошао у касарну, спровели до команданта касарне, који ме је ујутру, у осам сати, примио у својој канцеларији, одмах отворио флашу вињака и рекао: „Хајде да се попије по једна“. Од тог тренутка сам био мали бог у касарни. Јер ја сам, авај, руковао се и разговарао са другом Титом.

 Irfan Mensur Andjelko

 

На помен Јосипа Броза Тита било је неизбежно поставити питање о цензури у временима под тим режимом. Ако причамо о цензури, она је постојала и ја сам учествовао у неким делима која су на неки начин или покушана да буду цензурисана или цензурисана, па направила отпор, па се ипак приказивала. На пример, „Голубњача“, представа која је постављена у Новом Саду и која је просто забрањена. Онда је пресељена у Београд и ја сам у тој београдској подели играо једну од улога и то је представа, можда и прва, која је пружила отпор званичној цензури, јер пре тога се десило да су комад „Кад су цветале тикве“ у Југословенском драмском позоришту заиста цензурисали, после Титове изјаве. Остала је као представа која је скинута зато што је жртва неке имагинарне цензуре.  Филм „Облачно с кишом“ који је сниман у Загребу као и да не постоји. Никада није приказан и никада није отишао у Пулу. Тај филм је поседовао само на касети. Био сам власник филма који нико није видео. У том филму играли су, једна југословенска подела: Мето Јовановски из Скопља, Милена Зупанчић из Љубљане, Ксенија Пајић из Загреба, покојни Фабијан Шовагович је играо мог оца. Тај филм је „бункерисан“ због тога што се на једној свадби, на једном тргу, маше шаховницама и певају се неке песме, а контра тих шаховница излеће луди Мето Јовановски, један шездесетоосмаш у души који носи југословенску заставу са петокраком и који вришти „Хајде склањајте те заставе, ово је једина која вреди“. Због те сцене је тај филм, на неки начин, склоњен. Нема га, не постоји. Данас, проблем цензуре проналази у нама самима. Мислим да сада не постоји нека врсте државне цензуре, још нису толико моћни, али су на ивици да постану. Постоји ауто – цензура која је, чини ми се, јача и присутнија него што је била некад у оним другим и разним режимима. Мислим да је тренутно страх од преживљавања и самопреживљавања већи него што је то било у неким другим режимима неких других година и у неким другим државама.

 

„У животу сам радио оно што ми прија“

Осим глуме којој је посветио свој живот, значајно место у његовом раду заузима и режија. Када сам причао о томе да сам упознао једну планету која се зове „позориште“, схватио сам да је глума један мали кратер на тој планети. Мало ми је био тај кратер, па сам почео да се бавим покушајем стварања неког свог позоришта, неке своје естетике у позоришту, а да бих то на неки начин промовисао или да бих проширио нека своја интересовања почео сам да се бавим режијом. Кад сам почео да се бавим режијом схватио сам да морам да се бавим и писањем јер сам обично адаптирао и преадаптирао неке текстове које сам радио, па чак и писао сонгове за неке представе које сам радио. Свашта нешто сам отркио што ја очигледно умем да радим. Нисам ни сам био свестан да то умем. Радио сам текстове који су врло захтевни и по ансамблу и по некој идеји коју носе ти текстови сами собом, па и писци који су писали та дела. Од Бен Џонсона, па до неких наших писаца. У једном тренутку сам помислио да је режија излаз, али сам врло брзо схватио да сам ја у ствари по вокацији глумац, па сам почео да се враћам глуми у дозама које ми пријају, као што и режирам у дозама које ми пријају. Нису само глума и режија области којима се бавио. Поред њих, ту је и сфера маркетинга којој је посветио неколико година свог живота. Шест или седам година сам се више бавио маркетингом него што сам режирао и глумио, јер ме је тог тренутка, тих шест или седам година, то више интересовало јер је то исто толико креативан посао колико је креативна и режија, колико је креативна и глума. Без обзира што је маркетинг, односно „адвертајзинг“, негде скрајнут на маргинама креативних послова. Верујте ми, то је један врло креативан посао, врло брз посао, посао за који мораш врло брзо, тачно и креативно да мислиш. Тако да сам ја у животу радио оно што ми прија. Нисам бежао од глуме да бих режирао, само сам потражио нешто што ми причињава у том тренутку веће задовољство.

 

Многи се на помен његовог имена сете квиза „Руски рулет“ који је водио, а због тога и наишао на бројне критике. Америчка продукција која стоји иза тог пројекта увела је низ правила у виду обимне књиге о понашању водитеља, до које мере да буде нешармантан, недодирљив и осоран. То је био један глумачки задатак и ја сам због тога прихватио да уопште размишљам о тој понуди. Наравно, на крају се десило чудо невиђено, а то је да су многи по новинама писали како ја немам довољно шарма и нисам довољно опуштен јер су сви навикли на покојног Мићу Орловића који је својим шармом и елоквентношћу и својом умилношћу радио квизове. Не, ја сам глумио водитеља како су они захтевали да тај водитељ изгледа и шта може да ради и како да ради. Апсолутно је то био сценарио. То што сам ја добио у руке то је био сценарио. То су брендирани квизови који захтевају такву врсту вођења емисије да би се на неки начин разликовало од тих лаких „шалалај“ квизова који су шармантни, са великим осмесима где иду балончићи, наградице. Присутни су и нека су, забаве никад доста, али зашто не би могло да се ради и на други начин? Иако је примио доста критика на свој рачун од стране новинара и публике, људи су били изненађени када се није наставило са емитовањем квиза. Свој сам посао добро радио, моје вођење тог квиза је скинуто зато што сам прихватио улогу на једној супротној телевизији, у то време „БК“ телевизија. Нисам сматрао да не смем да радим за другу телевизију, поготово не посао који нема никакве везе са вођењем квиза. Управо сам потписао нови уговор, за нову сезону, исплаћен за ту нову сезону, снимљено неких девет или десет емисија нове сезоне које никада нису приказане.

 

irfan mensur

 

Ко би̏ јуче, данас није. Ко је данас, ко зна да ли ће бити сутра

За тренутни „друштвени тренутак“ каже да још увек очекујемо чудо које не долази. Мислим да смо тренутно сви очајни и мислим да је сваки оптимистичан осмех једна врста лажи, а зашто је то тако? Зато што смо пре неких десетак, петнаест година, па можда и више, очекивали да ће се десити чудо. Али чуда се ретко догађају. Та припрема да се деси чудо је много дугачка и полако сви губимо енергију. Једино што смо још успели да задржимо то је нешто мало лажи. Када кажете „друштвени тренутак“ онда помислите на друштво, на све ово што нас окружује, ево овде, у овом кафићу у којем седимо. То је друштво, један мали нуклеус. Погледајте по столовима. Да ли видите и за једним столом да се људи смеју? Овде је десетак столова. Нигде нисам приметио човека који се смеје, а не дај боже да се неко гласно смеје, ја бих се зачудио, био бих шокиран. Људи су се затворили у себе и мислим да су сви определили за смехове у оквиру својих кућа, у оквиру својих четири зида, у оквиру своје породице, својих синова, својих ујака и тако даље. Не постоји никакав страх. Постоји доза очајања што нам треба толико дуго да би почели логично и нормално да живимо, логично и нормално да дишемо, а онда логично и нормално да се смејемо. Политика га не занима, али је свестан да утиче на његов живот и како и сам каже, дан. Не кажем да је раније било много више смеха и није ово осуда данашњег тренутка у смислу ни друштвеног ни политичког, зато што мислим да је потпуно бесмислено о политици размишљати на тај начин зато што је политика ствар која се мења од избора до избора. То што се догађа са политиком то је нешто што је страшно променљиво. Тога смо свесни. Ко би јуче, данас није, ко је данас, ко зна да ли ће бити сутра. Политику не сматрам неком озбиљном категоријом, само сматрам да политика успева на неки начин да ми уништи дан. Дан је оно када ја живим. Они су толико моћни да успевају дан да ми покваре, па следећи дан можда успем да ескивирам ту политику, па ми је добар дан, али онда се трећег дана поново појави нека политика, па ми поквари дан. Није питање политике која је тренутно на власти, него политике као појаве купопродаје мишљења. Не волим купопродају мишљења, своје мишљење могу да променим само на основу теза које усвојим као своје, које ме обавесте да постоји нешто друго.. За сам крај било је неизбежно прокоментарисати данашње друштво, што је стало у свега једну реченицу:

Стално говорим да нису људи који су прочитали десет књига интелектуалци!