Интервју недеље

Razgovor sa Aleksandrom Bezmarević: „Kada shvatiš da je život u tvojim rukama to je isprva jedna velika šamarčina“

21. јун 2018.
Тара Цветковић

Iako je to bio jedini dan u sedmici u kojem nije imala obaveza, community menadžerka Aleksandra Bezmarević odbija da predloženi razgovor bude u nedelju. Nešto kasnije saznajemo da nedeljom „puni baterije“, što znači da se tog dana ne odvaja od svoje porodice. Razgovor zakazujemo za sledeći četvrtak zahvaljujući nekoj maloj rupi u njenom zgusnutom rasporedu.

Na intervju se pojavljuje u belom džemperu, sa neupadljivom šminkom i na prvi, a i drugi pogled, bez podočnjaka. Vedra je i nasmejana: „Vidiš, neko bi rekao da je išao na intervju po ogromnom pljusku. Ja sam pre tip koji primećuje kako je prelepo poslužen ovaj čaj i koliko je divna muzika i ambijent u kome sada razgovaramo“.

Aleksandra radi od kuće, a naziv njenog trenutnog zanimanja obično izaziva ljude da pitaju: „A šta je to?“ Kao community menadžer, ona se bavi društvenim mrežama. Tačnije, kreiranjem i promovisanjem sadržaja za društvene mreže različitih kompanija. Priznaje da joj je u početku smetalo kada bi je, misleći da društvene mreže mogu biti samo hobi, pitali: „A šta radiš pored toga?“ Danas je, kako kaže, veoma srećna što ima posla preko glave i što nekako uspeva da žonglira između uloge majke desetomesečne Manje i poslovne žene.

Da na život gleda sa sunčane strane, čak i za vreme olujnih oblaka, uverava nas na prvu, a po očima koje se smeju dok govori i vedroj boji glasa koja ne ukazuje na umor i gomilu obaveza koje je danas čekaju, naterala nas je da pomislimo da je nedelja zaista čaroban dan i da od sada i mi treba da „punimo baterije“ na isti način.

„Naša deca neće živeti u svetu gde se ljudi bave jednom profesijom do kraja života“

            Bilo bi čudno da nekoga ko ima 28 godina, a od toga 12 godina radnog iskustva ne pitamo za prvi posao. Imala sam 16 godina i za vreme školskog raspusta sam radila u jednoj knjigoveznici. Tu sam zaradila svoju prvu platu koja je iznosila 6000 dinara, a obradovala sam joj se kako se sada ne bih obradovala ni za 6000 evra. Tada nisam znala da sam prvu platu, zapravo, dobila od svoje mame, koja je zamolila vlasnike knjigoveznice da mi kovertu uruče.

Prva želja joj je bila da studira novinarstvo mada kaže da je danas zahvalna što ju je majka odgovorila od te ideje. Meni svaki posao brzo prestane da bude dovoljno veliki izazov. To se desilo i sa novinarstvom nakon tri godine koje sam provela na TV Košavi i RTS-u. Čak i sada, pored posla kojim se trenutno bavim, imam potrebu da smislim još nešto. Otkako sam postala majka, ideja mi je da od svog Instagram profila napravim platformu na kojoj bih delila savete budućim mamama. Uvek mi je potreban novi izazov. Da imam sto obaveza, ja bih i sto prvu smislila.

Kako je imala prilike da se od svoje 16. godine oproba u radu u knjigoveznici, banci, televiziji, ministarstvu i jednoj kozmetičkoj kući kaže da: U današnje vreme možeš da završiš bilo koji fakultet, a da ne znaš da li ćeš se time i baviti. Ja sam završila ekonomiju, a niko me nikada za fakultet nije pitao. Ne zbog toga što to ljudima nije važno, već zato što je poslodavcima mnogo važnije šta znaš da radiš, kako si se predstavio i da li si spreman da daš svoj maksimum.

Mislim da naša deca neće živeti u svetu gde se ljudi bave jednom profesijom do kraja života.

O tome koliko je važno da kažemo ne poslu u kome se ne pronalazimo govori kroz lično iskustvo: Radila sam u banci, nekih mesec ili dva. Toliko sam izdržala. Iako je otac bio ponosan na mene i govorio: „Ti si tatin bankar“, znala sam da banka nikako nije mesto za mene i da neću ostati na tom mestu samo da bih ispunila želje drugih.

Mislim da je veoma bitno da se čovek isproba u različitim zanimanjima, da bi znao šta mu najbolje leži. Tu je od velike pomoći ako čovek krene da radi kao mlad. Tada ima veći luksuz da bira, a i lakše se odlučuje na promenu.

         Svesna da je bitno umeti reći ne, i na poslovnom, i na privatnom planu, kaže da joj je žao kada vidi da mnogi u Srbiji nisu spremni da kažu ne i da se oslone na sebe. Krivo mi bude kada vidim devojke koje su pametne i lepe, a rade za 30 hiljada. Radila sam i ja i za manje od toga, ali je problem u tome kada čovek ne planira da usavrši sebe i svoja znanja kako bi sutra imao mnogo bolji posao. Mislim da su ljudi u Srbiji pre spremni da se drže sigurnog, nego da idu u pravcu veće zarade.

S poletom govori o stvarima u koje zaista veruje: Vrata se otvaraju kada nešto stvarno jako želimo i kada smo spremni da predano radimo. Uvek kažem: Kreiraj svoj život! Sve od tebe zavisi! Kada shvatiš da je život u tvojim rukama to je isprva jedna velika šamarčina, jer onda shvatiš da si kriv za sve što imaš, kao i za sve što nemaš. Isto tako, nema bolje stvari nego kada znaš da zavisi upravo od tebe. Pa, bilo bi strašno da zavisi od nekog Pere. Zato treba dati sve od sebe da nađeš nešto što te interesuje i da na tome radiš neprekidno. Lepo je što kada si freelancer stvarno znaš da zavisiš od samog sebe.

„U današnje vreme je sramota nemati posao. Ako nemaš, smisli ga“

Poletni pogled se menja kada smo je vratili na temu o otkazu u korporaciji. Nikada nisam bila od onih žena koje samopouzdanje crpe iz svog izgleda, oduvek sam bila onaj tip koji kaže: gledaj šta znam! Ogromnu količinu svog samopouzdanja crpim iz činjenice da sam poslovno ostvarena. To mi je otrgnuto tada kada sam dobila otkaz. Osećala sam se potpuno nevažnom.

Kada sam otišla iz korporacije imala sam sreću da od svoje tetke čujem jednu izvanrednu rečenicu: „U dvadeset prvom veku je sramota nemati posao. Ako nemaš, smisli ga.“ I slažem se jer, svako ima neki talenat i uz pomoć društvenih mreža i adekvatne predstavljenosti na istim, od talenta može da se napravi posao.

Priznaje da ne trpi prazan hod i da slobodno vreme gleda da iskoristi na najbolji mogući način. Tada sam upisala kurs šivenja, učila o društvenim mrežama, imala čak i neke klijente kojima sam uređivala sadržaj na istim, ali sam sve vreme govorila da, bez obzira na taj poslić, ja moram da smislim čime ću da se bavim. Tada nisam shvatala da je to već postalo moje zanimanje.

Sve svoje klijente je dobijala na preporuku, što joj je bio vetar u leđa. Na taj način sam videla da i drugi prepoznaju to što ja radim. Prestala da bežim od novog i neustaljenog zanimanja, za koje mnogi nisu čuli i čije značenje i danas često moram da pojasnim mnogima.

Kao veliku prednost freelance posla navodi to što može da bira s kim će sarađivati. Takođe, kaže da fleksibilno radno vreme lepo zvuči, mada, isto tako, znači da si klijentima uvek na raspolaganju. Nekada znači da radiš ceo dan. Radno vreme je dok ne završiš sve obaveze. Ističe da je freelance samo za odgovorne, i one koji vole da zavise sami od sebe.

   Pre 10 godina si mogao da napraviš biznis, ali nisi mogao da ga lansiraš bez nekih para; mogao si da pričaš prijateljima o tome, ali nikada nije bilo prilike da za tvoj posao sazna toliki broj ljudi za neku relativno malu sumu uloženu u reklamu. Danas na internetu svako ima svoj mini TV kanal i mesto gde može da se predstavi na najbolji mogući način. Za malu svotu novca ne postoje šanse da se oglašavate na TVu ili u nekom časopisu. Tu priliku imate na društvenimm mrežama. One su odlična prilika za male biznise i početnike.

Uz novi zalogaj kačkavalja koji se rasteže, Aleksandra odgovara zašto voli da radi baš sa malim i srednjim preduzetnicima. Kada radite sa malim preduzetnicima, možete da vidite kako taj biznis raste, kako je neko zahvaljujući vašem angažmanu prodao proizvod ili uslugu ili mora da proširi svoje kapacitete zbog povećane potražnje. Mislim da je to mnogo kreativniji proces  nego kada radite za neke ogromne kompanije koje vam traže samo da prevedete nešto iz inostranstva. Veliki preduzetnici imaju više novca da vas plate, ali nije sve u tome. Sa malim preduzetnicima je lepo to što sa njima imate priliku da kreirate sve  od početka. Od toga kakve će biti fotografije, ciljna publika, tekst i celokupna strategija koja će ih predstavljati na društvenim mrežama.

Pošto o svom sadašnjem poslu govori sa takvim žarom, prirodno se nametnulo pitanje da li je ikada razmišljala o otkazu iz korporacije kao o srećnoj okolnosti koja joj je pružila priliku da se oproba u nečem novom. Iako sam imala šansu da dosta naučim u toj firmi  i dobijem iskustvo koje nema cenu, ne mislim da je i jedan čovek rođen da jednu stvar radi do kraja života, pa ni ja. Možda su me oni požurili. Možda su mi dali šansu da istražim neka nova polja pre nego što sam sama bila spremna na to. Ipak, da opet treba da prođem kroz tu tugu i muku što odlazim iz firme, opet bih to smatrala kao veliku nepravdu. Sreća je mnogo lepa reč da bih tako nazvala jedno tegobno iskustvo.

„DEVOJKE, KAKAV JE PLAN?“

Zahvalna na lekcijama koje je pokupila u svojoj porodici, Aleksandra kaže da je od svega najvažnije da čovek uveče može mirno da zaspi. Ne postoji ni jedna stvar koja može da nadomesti osećaj tenzije u stomaku. Mir nema cenu. Roditelji su me naučili i da na svakom segmentu života mora aktivno da se radi. Ne možemo da očekujemo da će bilo šta doći na tacni. Od nas zavisi kakav ćemo imati brak, posao, prijateljstva… Čak i kada nešto dođe iznenada, moramo da se potrudimo da bi ostalo naše.

Takođe, zahvalna sam mami što je mene i sestru još kao klinke svako jutro pitala: „Devojke, kakav vam je plan za danas?“ suptilno nam poručujući da dangubljenje nije moguća opcija. Učila nas je vizuelizaciji i pružala nam priliku i podršku da pričamo o svojim željama, planovima i ciljevima. Bitno je da čovek nauči da se unapred raduje nečemu.

Na pitanje da li je važnija podrška koju pružamo sami sebi ili ona koju dobijamo od svog okruženja, Aleksandra odgovara da nema lepše stvari od kombinacije te dve vrste podrške. Sigurnost i osmeh sa kojim je dala ovaj odgovor sugerišu da ona ima i jednu i drugu, ali dodaje:  Ima ljudi koji dobijaju podršku sa svih strana, ali sami nisu u stanju da naprave taj jedan korak. Našu akciju ne može ništa da zameni. Opet, postoje oni koji i bez podrške okoline mogu da urade velike stvari.

Kada smo je pitali kada misli da je stvarno imala sreće, Aleksandri je trebalo vremena da se seti šta je to, po njenom mišljenu, „udesio slučaj“. Mislim da je moja velika sreća to što sam u biti neko ko se ne predaje. Ako je sreća da se rodiš sa tom osobinom onda sam srećna.

Uživajući u poslednjem zalogaju pite s kačkavaljem za ovo popodne, govori o tome kako misli da je sreća uvek tu negde oko nas. Toliko se sve brzo dešava da moderan čovek retko zastane i kaže: „Jao što mi je lepo“. Ljudi se lako priviknu na bolje. Evo ja na primer, otkako smo se preselili u novi stan, svom suprugu svakog dana govorim: „Nemoj nikada da zaboravimo koliko nam je lepo!“ Velika je stvar, zapravo, u malim stvarima. Cenim svaki trenutak. Sve to proleti.