Раскош Црвеног трга

Ноћ путовања просечним српским аутобуским превозником од Орела до једног од најчаробнијих градова света, како у цик зоре пискавим гласом на микрофон тада рече непозната нам госпођа. Иначе, Рускиња. Водич. Нико није знао када се она то укрцала на наш успавани брод, али јесте да смо се убрзо након тога нашли у највећем граду које су моје очи виделе, у Москви. Са радија чули смо и даље, на моменте, само ту, све лепшу нам, „Уралску оскорушу“ (рус. Рябинушку).

Пространост и улице чиниле су да се осећамо малим, ситним и помало изгубљеним. Шетајући обалама реке Москве, широким московским булеварима, старији причаше већ о томе како Москва чува националне црте руског карактера, особености руске душе. Посебност руске престонице је у њеној неупоредивости са другим градовима, и то сам са лакоћом свима одмах могао рећи. Не познајем град, али оно што сам осетио стало је у четири речи – љубав на први поглед. У висину се уздижу облакодери и модерне, чак стаклене грађевине и прегршт симбола комунистичке прошлости. Како је дан одмицао, ритам живота вртоглаво се убрзавао, али у самом срцу ове ужурбане метрополе налази се место које као да се никада и није мењало. Овде као да је време стало. Иза црвене цигле крије се прави град унутар града. Кремљ.

„Пожари, земљотреси, те монголске, татарске и пољске инвазије често су током историје уништавале Кремљ, симбол руске империјалистичке моћи. Овде су се некада налазили руски патријарси, чланови царских породица, после и совјетске вође…“ Брбљао је водич причу о историји града, мислио сам – било да је реч о режимима, околностима или ерама, чини се да Кремљ успешно пркоси времену. Времену, које овде мери велики сат на Спаситељевој кули, највећој од свих у Кремљу. У подне када је засвирао руску химну, згрануто смо се међу собом погледали и ко није, имао је прилику да схвати да се налазимо у земљи са политички веома моћним и од стране народа прихваћеним режимом, и земљи усмереној, пре свега, на очување свог етничког идентитета. Да сам хтео нешто да поједем у „McDonald’s“-у, могао сам сести само у „Макдоналдс“. Налазио сам се у земљи православља и ћирилице. Где год поглед да одлута, види исто. Безброј верских, културних здања и председничких палата. Види њега. „Краља свих топова“, највећи топ на свету из ког никада није пуцано. Топ, чинило ми се, дуг бар пет метара, смештен на носачу на коме се налазе декоративна ђулад. Види њу. „Краљицу свих звона“ која се никада није огласила.

Московски Кремљ концентрисан је унутар зидина и ту су политичка моћ, верски ауторитети, култура, занати и трговина. У ваздуху се осетила одлучност тамошњег народа да је то нешто што треба чувати и неговати. На сваком кораку видео сам време и средства уложене у бригу о споменицима, саборним црквама, позлаћеним куполама. Око мене тада толики број музеја, маузолеја и чега већ све ни сам нисам знао у једном тренутку, притом препуни царске одеће, златних и сребрних предмета, оружја, кочија. Све је усмерено на обезбеђење сигурности свих тих различитих компонената. С обзиром на то да овде данас живи и ради председник Руске Федерације, нама је фалила једна. Како су се на његовим „одајама“ изводили којекакви радови, није их било могуће видети ни издалека. Поред великог броја војника и полицијских службеника, који ваљда само што нису и из мог ранца извиривали – дакле, ни не приближисмо се Путину. Но, како неко са стране рече, било ветар, снег или киша, руска застава се увек вијори са врха председничке палате. Тако је било и сада, кад су се смењивали хладан ветар и топли сунчеви зраци. Црвени трг причао нам је историју Русије. Био је сведок многих изузетно важних догађаја. Баш ту су често избијали народни немири од којих се љуљао царски престо, ту се судило учесницима народних буна и устанака, ту су се организовала славља у част руских ратника. Лепоти и узвишености трга понајвише доприноси Храм Василија Блаженог. Тим шареним куполама нисмо знали ни да се дивимо како је доликовало. Архитектура и вајарски декор изражавају богатство и генијалност, креативност тадашњих градитеља. Било је тешко и замислити, али над овим тргом се некада ко зна колико пута орио и Лењинов глас, који тада није ни слутио да ће ту бити његова вечна кућа, у маузолеју од тамно црвеног и црног гранита, који изгледа представља некакво класично дело совјетске баштине. Поред гори, како неки странци рекоше, „вечна ватра“ и стоји натпис „Твоје име је непознато, твоје дело је бесмртно“. Тада сам већ покушавао да чујем од кога шта стигнем, јер водича је умор надвладавао. Питао сам се само колико ли је немогуће и Трг, а камоли читав град препешачити. У радњици препуној туриста из свих крајева света, лош је потез био рећи било шта на енглеском језику па сам изабрао пар сувенира, наравно бабушке и једну од милион разгледница са сликом Црвеног трга, и на госпођино не бих знао шта све речено, завршио сам са „Хвала!“(рус. Спасибо!). То је све што сам знао. Да се тако, ето, њој захвалим, не за бабушке, него за све оно што што ми је Москва дала.

На крају, гламур и звецкање оружјем. Одважним корацима стража се сменила на Црвеном тргу. На крају, гламур и тонови Рябинушке, рекао сам да ћу се вратити поново. Не вреде слике, оне нису могле дочарати величину и лепоту овог града. Ни то колико сам мали, ни то колико сам срећан.