Студентски радови

Радничка Раковица: Последње коначиште једне идеје

27. август 2016.
Вук Јеремић

Београд – „А сад сви на своје радне задатке“, завршне речи говора којима је Слободан Милошевић 1988. године амортизовао раднички бунт и утабао пут безумљу које ће уследити, могле би прикладно да стоје као епитаф раковичком басену. Епитаф, јер овај део некадашњег Раковичког пута, а сада булевара Патријарха Димитрија, представља последње коначиште радничког покрета у Србији. Један до другог овде у тишини леже „ДМБ“, „ИМР“, „Рекорд“, „Фригострој“, „Југострој“, „Техногас“…

На потезу не дужем од километар, огрезли у рђи и забораву, налазе се некадашњи дивови југословенске металске индустрије. Импресивне фабричке хале које заузимају хиљаде квадрата раковичког басена сада испуњавају само устајао ваздух и сећање. Радника овде више скоро да нема. Остала је само љуштура живота којег је прегазило време.

Фабрика мотора „ДМБ“ је затворена. До недавно је мала група радника, њих 15 до 20, покушавала да производи малоелектричне моторе, али су и они „дигли руке“. Рампа на улазу у фабрику је остала подигнута, као да последња особа која ју је напуштала није желела ни да се окрене за собом. Фабрици гума „Рекорд“ су такође одбројани дани. Биће срушена, а како нам је речено, на њеном месту ће нићи нови тржни центар. Одмах поред, на месту некадашње фабрике расхладних уређаја „Фригострој“ већ се приводи крају објекат који ће служити као пословни простор. На рулету приватизације једино је „Технограс“ добро прошао, пошто их је купио немачки „Мерсер“. Индустрија мотора Раковица (ИМР) још увек даје знаке живота, али прогнозе нису оптимистичне. Хук вентилације у ливници ИМР-а открива да се упркос свему, унутра и даље нешто производи.

„У ливници ради око 70 људи, а у целом ИМР-у можда њих 250. У својим најбољим данима само у ливници је радило близу 700 људи. Избацивали смо 240 калупа у три смене, а сада једва да можемо 100 комада дневно да урадимо. Не улаже се, нема обртних средстава, нема годишњег ремонта“, прича нам Миодраг Маринковић, шеф производње у ливници ИМР. Како каже, фабрику је преузео СДПР, али иако је уговор потписан крајем марта, радници још увек нису видели користи од тог посла.

Док он говори о тмурној садашњости, портир ливнице би радије беседио о прошлости. „Дуж целе ове улице су били начичкане кафане и киосци са храном. У Раковичком басену је радило око 20 хиљада људи. Било је пара колико смо желели. Радило се много, али је и било плаћено. Ови људи што сада раде су хероји. За труд који улажу заслужују плату од најмање 70 хиљада, али ретко ко добија изнад 20“, говори нам портир.

Тема о добрим старим временима је веома популарна у овим крајевима, па се и радник који је завршио смену придружује. „Имали смо мензу у којој си могао да бираш шта ти се једе. Одеш на одмор, а сачека те повишица. Регрес, тринаеста плата – све. Постојала је заједничка каса из које узмеш новац ако ти је био потребан, а после га надокнадиш“, евоцирају успомене раковички металци.

И иако су 1. Мај славили као празник рада, други дан је у животима ових људи представљао још већу светковину.

„Када истерају тракторе из гараже ИМР-а то је био призор. Више од 5 хиљада нових трактора паркираних дуж целу улицу, ниси могао да прођеш. А онда дођу ови из општине и задовољно трљају руке – биће пара. И све је то ишло за Египат. Била ти је потребна озбиљна веза да би набавио раковички трактор“, причају, сад више између себе. Управо због тих колона плавих раковичких трактора, овај басен су називали и плавом лагуном.

Ипак, није материјално благостање једино што недостаје овим људима. У тим временима, чуо се и глас радника. Економска моћ доносила им је и политичку моћ и како воле да кажу „од раковичких радника су се тресли у Влади“. Све то је исувише добро разумео бивши директор у раковичком „Техногасу“ Слободан Милошевић. Када су се, легенда каже, раковички радници 1988. године побунили због тога што им је плата каснила три дана, одлучили су да одговоре затраже испред Скупштине Србије. Колона дуга од „Лондона до Мостара“ слила се у Пионирски парк. Тражили су Слобу, Слоба се појавио. Тражили су да ухапси Власија, а он им је, иако их није чуо, обећао да ће све да их похапси. Одржао је један од својих запаљивих националистичких говора и послао на радне задатке. Био је то, испоставиће се, њихов крај.

„Дошли смо као радници, отишли смо као Срби“, прича нам синдикални активиста из тог доба. Он пак негира да је кашњење плате био разлог за долазак радника, већ да су их на то приморавали директори. А изузев Милошевића, своје каријере су као директори у раковичким предзећима почињали и Иван Стамболић и Зоран Лилић.

Посао који отворене пљачке у име виших циљева нису урадиле деведесетих, докрајчиле су приватизације двехиљадитих.

„ Запослио сам се у ливници ИМР-а 1982. Године. Када сам се женио ‘88 имао сам две хиљаде марака у џепу. Размишљао сам да подигнем спрат на кући, али сам одустао од тога мислећи да има времена. Када сам десет година касније желео исто то да учиним било ми је потребно двадесет хиљада марака. Десет година касније сам желео да преуредим дневни боравак, о спрату већ неко време нисам ни размишљао, било ми је потребно око две хиљаде евра. Сад молим Бога да ми не цркне бојлер“, сумира целу раковичку причу Миодраг Маринковић.