Рађање неорелазима у отвореном граду

Рим oтворен град настао је непосредно по окончању Друог светског рата и нуди реалистичку слику престонице Италије под окупацијом нациста. То је време у коме је јасно да ратна срећа окреће леђа Вермахту.

Шта значи термин отворен град? Августа 1943. године италијанска влада је, након бомбардовања Савезника, прогласила Рим отвореним градом, што је даље требало да заустави бомбардовање, а самим тим нове жртве и уништавање историјских споменика. Исту ствар су доживели Париз 1940. године и Београд годину дана касније. Мало је рећи да то није наишло ни на какво разумевање како код Савезника тако код сила Осовине.

Сценарио је написан за недељу дана у кухињи Федерика Фелинија (у то доба још није режирао) који је радио на тексту заједно са Роселинијем и Амидеијем. Филм је сниман на стварним локацијма, јер је Римски филмски студио био уништен, а и није било средстава за нешто више. Осим Алдоа Фабриција и Ане Мањани, остатак глумачке екипе су сачињавали натуршчици и дебитанти. Тако је под изнимним околностима настао нов правац у историји филма – неореализам. Потом долази Сика са Крадљивцем бицикала. Тек ће касније нови талас, пре свега у Француској са Трифоом и Годаром у потпуности изаћи из студија на улице. Годар, одајући признање Роселинију, рећи ће – Сви путеви воде у Рим Отворени град.

Прва половина филма је резервисана за приказивање обичне свакодневнице римских грађана, пре свега живот чланова отпора. Франческо ради за комунистичке новине и помаже у координацији активности анти-нацистичке групе отпора коју предводи његов пријатељ Ђорђо Манфреди. Франческова вереница, удовица Пиња је исто индиректно укључена у борбу против окупатора. Ову улогу маестрално носи Ана Мањани, која ће касније постати синоним за стамене жене – Мама Рома. Марћело, њен син, је члан дечије банде која касно у ноћ баца бомбе на нацисте. Роселини даје слику целе заједнице, уједињене у отпору против нацистичког зла, где су сви спремни да се жртвују, као да се утркују, чак и најмлађи.

Вероватно из властитог искуства проживљеног за време рата, тираније фашиста, Роселини исказују подједнако поштовање како за борбу против окупатора (борба италијанских партизана), тако и за свакодневну борбу обичних људи који гледају како да преживе данашњицу до неке далеке сутрашњице. У тој гунгули за опстанак, морал се лако брише, хуманистичке вредности гута гладан стомак. Хаос који влада не спречава Франческа и Пињу да планирају венчање, макар оно било у цркви („која је ипак Божја, док је општина фашистичка“). То хрлење ка некаквим привидним церемонијалностима, није ништа до потреба човека да осмисли стари поредак у измењеним околностима. Отуда колач за венчање који је справљен од којечега, болесни деда који најављује гозбу, измрцварена паства која овим ратним ексцесима пожурује повратак нормалности мира. Јер рат није само страхотан по импликацијама које носи а које се очитавају у деструкцији људи и свега осталога, он је пре свега удар на свакодневницу.

Роселини познаје своје ликове, он је са њима делио ту ратну римску немаштину. Неко од пролазника пита Пињу да ли су Американци близу, тј. да ли је ослобођење на дохват руке, на шта Пиња климајући главом упире поглед у срушену зграду коју су бомбардовали Американци. Они нам руше град, али град је свакако окупиран, ако то чине непријатељи нашег окупатора, онда се то лакше прихвата. Нису сви загрејани за велике теме, те тако Пињина сестра Лаурета, играчица у кабареу, нема ништа против да јој немачки војници праве друштво до куће. Ту Роселини нуди врло круту дихотомију сестара, једне која је спремна на потпуну жртву, и другу која изникла из мемљиве беде настоји да погази све што је сећа на исту; породица је ту само ствар више коју треба потрети, заборавити. Лауретина колегиница из кабареа Марина, Ђорђова девојка, подједнако је неосетна за свет који је окружује, навучена на дрогу бива лак мамац за нацисте. Свештеник Дон Пјетро је такође укључен у отпор. Он иако одвећ удаљен од световних ствари (срами се да зна популарну песмицу) спреман је да помогне онима који би номинално требали бити удаљени од цркве (комунисти). У разговору са Пињом, свештеник на трагу вечитих хришћанских догми, појаву рата, а са њима и нациста, повезује са божјом казном за људске грехе. Ипак, он успева да надиђе ту ускогруду перспективу која је у другим приликима и код других црквењака водила личној комодификацији науштрб истине.

Прекретна сцена у филму је нацистичка опсада зграде где се, како је неко дојавио, крију чланови отпора. Та сцена је пропраћена мајсторском употребом звука, где се постепено гради напетост, од опкољавања зграде, преко истеривања њених станара, до доласка свештеника који спречава једну трагедију и смехотресна секвенца у којој непокретни деда лаје на фашисте. Роселини умеће хумор у најцрње делове да би релаксирао гледаоца. Та релаксираност се брзо распршава, већ у следећој сцени и нове трагедије, која чини да се пригушени смех претвори у туп израз неверице.

Друга половина филма се одиграва у затвору, тј. пролази у мучењу, игри речи, и испитиваљњу које никуд не води. Ту се непосредно испољава безрезервна Роселинијева вера у несаломивост људског духа који држи да је на правој страни. У једној просторији се одиграва свирепо мучење Манфредија, док је у другој просторији свештеник натеран да то посматра. Бергман, нацистички мајор, упорно инсистира на томе да поглед једног упери на другог, говорећи свештенику да је Манфреди атеиста и комуниста, и суфлирајући Манфредију да ће комунисти бити издани од ројалистички настројених анти-нацистичких снага.

Ни један ни други не попуштају, обојица иду до краја, а крај је смрт. Можда бога не зову истим именом, али на истог мисле. Ако је идеал прави, потпуно је свеједно којим се путем иде. Последња сцена егзекуције свештеника одиграва се изван Рима, на некој ливади, а окончава се кадром у којем клинци загрљени и у групи, након што су сведочили стрељању, газе ка Риму.

Завршиће се ова зима, и опет ће доћи пролеће. Биће лепше од других, јер ћемо бити слободни. Треба веровати, треба то желети. Ја знам те ствари, јер то осећам, а опет не могу то објаснити. Верујем да не морамо стрепети ни за садашњост ни за будућност. Имамо право, на правоме смо путу. Боримо се за ствар која мора доћи, немогуће је да не дође. Можда ће пут биди дуг и напоран, но стићи ћемо на циљ. Доживећемо бољи свет. И наша ће га деца свакако доживети.