Постоји једна стара народна изрека која каже да на младима свет остаје, да их треба слушати јер стварају нове идеје и спремни су да мењају свет. Ако је судити по томе, млади данас своје ставове испољавају кроз музику. Оштроумни репер, оснивач култног хип-хоп састава Београдски синдикат, некадашњи колумниста Вечерњих новости, активиста, критичар и без сумње бранилац традиционалних и породичних вредности – Бошко Ћирковић, својим искуством оправдава ову тврдњу. Борбу против система који критикује у својим текстовима води од 1999. године, а породица му је главни савезник. Текстописац и продуцент, познатији под надимком Шкабо, повлачи паралелу између реп музике и све популарнијих комерцијалних жанрова.
„Улога репа је да пренесе поруку, покрене енергију, изазове промене, оствари идеје. Он у преводу говори да устанемо, мењамо, стварамо. Савремена популарна музика је оруђе пасивизације можданих вијуга и усмеравања потрошача, она није главни, а камоли једини покретач већих промена.“
Када је Београдски синдикат покушао да промени ставове младих у Србији објавивши песму „Систем те лаже“ , настала је потпуна пометња на друштвеним мрежама. Песма у чијем се споту појављују бројни светски и домаћи политичари, имала је за неколико сати више од четиристо хиљада прегледа дословно преплавила интернет. Ипак, бурна реакција и претршт позитивних коментара нису изненадили чланове групе.
„Постојимо 17 година и бурна реакција и бурна времена је нормална ствар. Увек кад неко јавно изнесе своје мишљење, реакција је таква, али промене нема“ , рекао је слегнувши раменима и помало разочарано наставио – „Критиковали смо власт, таблоиде, телевизију, спиновану стварност, али и људе, нашу омладину. Они нас терају да изгубимо идентитет, док ми ћутке прихватамо све. Како сама песма каже – Џабе хиљаду канала и све друштвене мреже, у екран набијамо главу и од сукоба сви беже…“
Рођен је 4. децембра 1976. године на Дорћолу, а већ се у двадесетој години остварио као текстописац. Три године касније оснива чувени Београдски синдикат. Дипломирао је на Економском факултету са врло високим просеком оцена, али мало успеха у струци. Образовање, култура, улица, васпитање, неке су од централних тема, којима се бави и о којима пише већ дуги низ година. Као главни узрок лошег стања у држави и друштву искључиво види образовни систем, а не улицу.
„Никад формално образовање није било ни гарант ни препрека да ће некога нешто занимати у животу. Поготово ово данашње, формално образовање. Ми смо као клинци по цео дан зујали напољу, на бајсу, на кошу… деца су данас на мрежама и у клубовима. Што се тиче мог студирања, а садашњег посла – Људи, немојте себе ограничавати. Будите оно што волите, тако ћете остварити најбоље резултате. И немојте се устручавати да учите нове ствари па чак и мењате занимања.“
Свестан ситуације да утиче на велики број младих људи, осећа одговорност да из дана у дан писању и снимању песама прилази на озбиљнији начин. Заједно са члановима групе често организује разне трибине на факултетима и средњим школама, како би одржао контакт са најмлађим слушаоцима и боље сагледао њихове проблеме.
„Желимо да остваримо директну комуникацију са генерацијама млађимм од нас, и то оним њиховим делом који сутра треба да предводи пре свега себе и своје породице. Желимо директну размену животних искустава и мишљења са њима. Ништа више и мање од тога, то је дивна ствар.“
У фебруару 2004. године оженио се својом дугогодишњом девојком, музичком продуценткињом Надицом, а 2007. године добили су сина Немању. Након помињања његовог имена, на Бошковом до тад озбиљном лицу појавио се широк, искрен осмех.
„Супруга ми често пребаци да сам неозбиљан у улози оца, јер се према сину често постављам као ортак.“ , рекао је кроз смех и климнуо главом уз знак одобравања. „Мислим да је у праву, али одувек сам се трудио да својим ближњима пре свега будем добар пријатељ. Породица ми није обавеза, већ савезник у свакодневној борби.“
Са супругом је остварио и пословну сарадњу, која је, како каже, произашла из љубави. Његов албум, „Пројекат ПКС“ , написао је на стражи у војсци.
„Иако је до пројекта дошло спонтано, тај албум је обележио важан период мог живота. Писао сам и Надичине делове, која чак и не слуша реп, али се испоставило да је на наступима била изванредна. Дефинитивно нешто најличније што сам урадио.“
У периоду између 2009. и 2012. године радио је као колумниста у Вечерњим новостима. Писао је о нашем времену, будућности, анализирао шта се десило са људским идеалима и подстицао пружање отпора, а гушење пасивизације. Пар година касније опробао се и као писац друштвено ангажоване поезије. Истиче да је збирка песама „Прича о два вука“ прво, али никако његово последње дело.
„Збирка песама настала је по истоименом албуму, тако што сам своје риме по први пут ставио на папир. Помислио сам да ће као такве имати већу вредност, постати споменик неког нашег времена. Мој омиљени писац је Џордџ Орвел – због стила, тематике и чињенице да је отишао у другу земљу да се бори за своје идеале, а на крају погинуо. Планирам да пишем док сам жив, и много бих волео да током следећих година издам неки роман.“
Иако је његова биографија прошарана најразличитијим занимањима, Бошков хоби није посебно познат јавности. Шкабо је члан покрета „Ултра тркач Србије“ и страствени спортиста, који је учествовао у трци на Алпима под називом „Стазе дивова“ .
„То је само покрет људи у покрету“, рекао је кроз смех. „Најједноставније – циљ нам је да не станемо, кад смо већ кренули. Слободни сте да нам се придружите, ако вам се свиђа идеја. Препоручио бих свакоме да се спреми и покуша, дивно и вредно животно искуство.“
За крај је поделио ко га у животу мотивише и шта га то подстиче да сваким даном буде све креативнији.
„Супруга, син, и несумњиво моја два пса, Меда и Ања“ , рекао је и потражио слику својих љубимаца у новчанику. Поносно ми је показао два дивна вучјака, додавши да су они његови верни пријатељи већ више од десет година. „Све што сам радио и радим, волим да радим, то је једина цака“ , наставио је. „Пустите политику и мислите својом главом“ .
