ПРВИ И ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

ПРВИ СУСРЕТ

Време: Петак, касно поподне, једног пролећног дана
Место: Београд, калдрма Косанчићевог венца

-„Па, склоните се да прођем“,  дрско узвикнух.
-„Мала, где си пошла? Тамо не можеш“, грубо одговори конобар са смешном фризуром и још смешнијом лептирмашном. Прекорно ме погледао и руком показао да се склоним.
-„Ааајде бежи, „чисти се““, поновио је прозревши моју намеру да прекинем кафански састанак најбитнијих људи српских медија.
Упутих му исти такав поглед и у три корака, преваривши га,  дођох до свог циља. Три корака до резервисаног стола за којим су се водили важни разговори.
У пола реченице, прекидох те разговоре. „Добар дан“, рекох и пружих му руку. За столом настаде мук.  Сви погледи људи у елегантим оделима усмерише се ка мени. Он подиже поглед и промуклим гласом узврати- „добар дан“.
-„Ја сам Јелена Петровић, студенткиња друге године новинарства“, издекламовах у једном даху.
-„Ја сам Александар Тијанић. Благо вама Јелена“, насмеја се, „знате, што бих ја сада волео да сам студенткиња новинарства“, рече шаљиво, у свом стилу. Сви за столом се гласно насмејаше. У тренутку се покајах што сам уопште и пришла, но шта је- ту је.
-„Благо вама, и ја бих волела да сам сада директорка РТС-а“, нисам му остала дужна. Погледа ме изненађено.
Сви присутни пажљиво почеше да слушају наш разговор. Разговор студенткиње у црвеној јакни и највећег српског новинара.
-„Ја сам студенткиња професорке Неде Тодоровић“, започех део свог успутно смишљеног говора.
-„И ја сам још увек студент Неде Тодоровић“, прекиде ме. Опет настаде смех. Чинило се као да га овај разговор забавља.
Покушах да објасним. Но, није ми допустио.
-„Добро, Јелена шта ви желите од мене“, упитао ме онако пријатељски.
-„Интервју“, одговорих у само једној речи. Упитно ме погледа. На улици, док у башти кафане преговара о пословима нека студенткиња га узнемирава и тражи интервју.
-„Желим да урадим интервју-профил са вама“, појасних. „Да ли би то икако било могуће и када?“
-„Уђите и тражите папир од конобара, запишите ми свој број“, рече на моје изненађење. Са врата ми се кисело смешио конобар.
-„Нека, не треба. Имам ја папир и оловку“, муњевитом брзином рекох, док сам из торбе већ вадила свеску из које сам цепала лист.
-„Ето, видите зашто ја никада нисам постао добар новинар, зато што и у овим годинама немам код себе папир и оловку“, каже кроз осмех док окреће чашу у руци. Зваћу вас ја Јелена.“
-„Ако не позовете ви мене, зваћу ја вас“, шаљиво му одговорих. Поздрависмо се. Разговор за столом се настави. Преко рамена бацих поглед. Папир са бројем мог телефона стављао је у унутрашњи џеп сакоа.

ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ

Време: Петак, касно поподне, једног јесењег дана
Место: Београд, галерија Радио-телевизије Србије

Тон иде. Камера иде. Снимање почиње.
Саговорник учтив, културан, одговара потпуно на сва питања. Још само једно питање.
-„Дакле, колико се примењују мере које се тичу растерећења занатлија, а које је предложила Унија послодаваца Србије?“, поставих питање саговорнику. Но, не добих одговор. Зачуђено погледах саговорника. Питање понових, а збуњени саговорник само слеже раменима.  Неприметно, иза мојих леђа, створио се Александар Тијанић. Нисмо га очекивали. Сви се насмејасмо. У пролазу је застао. А касније признао да је цело снимање из прикрајка посматрао.
-„Добро је, драга, то што радиш, добро је“, охрабрио ме. Је л“ све у реду овде на телевизији? Имаш ли неких проблема?“, упитао је
не ни пријатељски, већ некако очински.
 -„Добро је, не жалим се“, скромно одговорих. Стигох да му се похвалим- „завршила сам факултет“.
-„Браво драга, ја никада нисам успео да завршим факултет“, рече шаљиво и иронично. „Од срца ти честитам!“
-„И уписала сам мастер пре неки дан“, рекох.
-„И за то ти честитам. Ееее, ја мастер нисам могао да упишем, а жарко сам желео. Нису ми дали, кажу ниси завршио факултет. То ваљда не може преко реда“, закључи.
-„Драга, да не дужимо на ходнику, иди ради. Дођи ти код мене на сокић ових дана, па ћемо да се испричамо“. Потврдно климнух главом. Уз срдачан поздрав стрчао је низ степенице. Врата зграде РТС-а затворила су се за њим. Последњи пут, са галерије, гледала сам великана писане речи како у розе кошуљи одлази једног предвечерја у непознатом правцу.