Светлана Миленковић је једна од четири жене које су чиниле прву генерацију девојака пилота Ратног ваздухопловства СФРЈ.
Данас ништа више није необично да за командама путничког или борбеног авиона видите жену. „Имала сам само 10 година, када смо мој две године млађи брат Саша и ја пронашли очева документа. Притискали смо га да поново почне тиме да се бави, све док у њему нисмо пробудили дечачке снове о летењу. Сувишно је рећи да се наш живот од тада свео на одласке у школу и на аеродром. Са летењем смо могли да почнемо тек са 16 година и то чекање нам је тешко падало“ – присећа се Светлана Миленковић, у ваздухопловству познатија под девојачким презименом Митровић.
Никада није маштала да лети боингом али зато данас управља и путничким и војним авионима и хеликоптерима, учећи своје ученике. Волела је свој посао и радила га је са пуно љубави, а највеће задовољство јој је што је многима подарила „крила“. Авиони су јој били у „генима“ јер је и њен отац завршио Савезну пилотску школу у Руми. Он се није професионално бавио летењем, али је проналазак пилотске књижице на дну фиоке, за Светлану био пресудан. Чим је напунила 16 година завршила је једриличарску обуку и добила дозволу за пилотирање, да би се већ са 19 први пут појавила на Државном првенству у једриличарству. Тада је стала раме уз раме са 36 мушкараца-такмичара у овој, до тада строго мушкој професији. Убрзо постаје наставник једриличарства, а две године касније је понела статус државног репрезентативца на Европском првенству у једриличарству за жене у Суботици. Када је ЈНА коначно отворила врата за жене, Светлана је схватила да је то права прилика за њу. Околина и породица били су свесни да она гаји велику љубав према летењу, али нису могли да прихвате њен одлазак на школовање у Задар.
„Мама је плакала и одговарала ме, тата је био збуњен, али се брат искрено радовао – кроз осмех на лицу присећа се Светлана. – Упркос почетном отпору, имала сам касније потпуну подршку породице која је увек била поносна на мене.“
Храброст је највећа особина коју је Светлана поседовала. Ако за некога можемо рећи да је јунак, онда је то она. То је показала од самог почетка, одлучивши се да лети, а онда касније да иде на велика такмичења и упише школу за то, па све до сада када је и у пензији наставница једриличарства.
После три и по деценије Светлана Миленковић је остала без државе у којој је почела са летењем и аеродрома на коме је први пут села у авион. Иако су прошле 32 године, Светлана памти тренутак када је са још три колегинице из тадашње Југославије стала на писту војног аеродрома у Задру. Породица јој је увек била највећа подршка, па се уз помоћ подршке и одлучила на тако велики корак, да постане жена пилот. Појава четири даме у војсци на одсеку једриличарство је изазвала пометњу. Мушкарци нису мислили да ће им Светлана стати раме уз раме, али је то показала и доказала да је ефикаснија, бржа и боља. Време проведено тамо је, како она каже, најлепше искуство у животу и ниједног тренутка се није покајала што је одабрала тиме да се бави, па је наставила чак и после губитка брата. Највише времена је волела да проводи у летењу са братом, са којим је доста тога научила.
Долазак прве класе девојака у војну базу био је припреман шест месеци, избор начелника, посебан правилник. Оне нису знале како ће њихова обука изгледати, али су биле свесне да ће све очи бити упрте у њих, почевши од учења, летења, па до понашања.“Знале смо да морамо да оправдамо поверење које нам је указано и отворимо пут другим девојкама. Колеге су нас најпре гледале са интересовањем али и неповерењем да ћемо моћи да обавимо све задатке као и они. Међутим, са првим оценама из теоретског дела, сумње су полако нестајале. Након падобранске и летачке обуке доказале смо да су и жене способне да буду пилоти у војсци“ –каже Светлана.
Светлани је највећа подршка био њен рођени брат и највише је уживала летећи са њим. Међутим, он је погинуо 1990. године, припремајући се за Светско првенство у Аргентини. Његова смрт је оставили велики траг на њу, јер јој је како она каже, оно што је највише волела да ради, отело биће које је волела највише на свету.
„Најпоноснија сам на свог покојног брата који је био правник, контролор летења и наставник једриличарства, првак Србије у једриличарству, првак Југославије у прецизном летењу. Погинуо је 1990. године у Београду на припремама за Светско првенство у Аргентини. Његова смрт оставила је највећи траг на мене. Нешто што сам највише волела у животу, отело ми је некога кога сам највише волела у животу. Више ништа није било исто, па чак ни летење“- испричала је Светлана Миленковић.
Неколико година је тешко живела због великог губитка, али је касније стала на ноге и поново почела да лети и другима даје „крила“, како би преминулог брата учинила још поноснијим. Светлана је храбра жена која је успела да преброди све и остане прва жена пилот. Сада више не лети, али ужива учећи почетнике, своје ученике. У пензији је од 1. јануара 2015. године, ужива у новом статусу и коначно има времена и за неке друге ствари. Уписала је часове јоге, посветила се читању научне фантастике, ужива у друштву супруга и црног лабрадора Тобија. Више не лети, а каже и да јој летачке дозволе нису важеће.
