Рођена је 1935. године, најмлађа од њих седморо. Најстарија сестра имала је 16 година, била јој је као мајка, бринула о њој цео живот. Оца су одвели Немци када је имала шест година. Једина ствар која је остала у глави Саве Пајчин је очев глас који је слушала док му је седела у крилу… Одвели су га у Необрандербург, данашњу Пољску. „Могу да вам изрецитујем број логора и затворенички број напамет и дан данас”.
Мала Сава
Тада нисам схватала где су ми одвели тату, нисам схватала да је рат, нити шта је рат заправо, као ни да људи умиру. Мајку сам често виђала да плаче, а ујаке и стричеве како редовно свраћају да помогну. Браћа су ми била мала, нису они могли много да раде по кући. Сналазили смо се.
Тата је слао писма. Најпре су то биле разгледнице које су изгледале као контролни у школи. Текст одштампан на српском и немачком, његово је било да попуни празна поља – име, име жене, адресу. За заокруживање је било понуђено да ли ти требају чарапе, гаће, дуван или ништа. Морао си да заокружиш ништа. Морао си и да пишеш латиницом писма, ваљда Немац који је проверавао шта пишу није знао ћирилицу. Мој отац је знао да пише само писано ћирилицом, па је морао да моли остале заробљенике да нам напишу неколико редова уместо њега.
Никакве речи нису могле да објасне оно што је осећао, али су нама биле довољне. На крају писма нас је поздрављао, набрајао сва наша имена, и на крају је увек писало „и моју малу Саву“. Мене је то нервирало, па нисам ја мала! Рекла сам мами да му то каже, па је у следећем писму на крају стајало „моју велику Саву“. Била сам пресрећна, једва сам чекала да се тата врати да види како сам порасла. Нисам могла да сањам да се тата никада неће вратити.
Пред крај рата је умро. Да је живео још који месец дочекао би слободу. Овако је отишао у смрт сам, у злочиначком логору, лежећи међу хиљадама рањеника и болесника. Остали из логора скупљали су све што су могли да би му направили споменик и прави гроб. Послали су нам слику, њих петорица поред споменика, да знамо да је достојанствено испраћен, колико је то могуће у рату. Добили смо умрлицу од Црвеног Крста, пише туберкулоза. Никаква ратна одштета, то нам није ни понуђено. Мајка је морала да ради за нас седморо, никада нам динар није стигао. Унука је покушала пре неколико година да нађе тај гроб. Знали смо град, логор, број, имали умрлицу. Звала је тамо кога је могла, нико није одговорио. Избегавали су одговорност, ваљда су мислили да хоћемо паре. Нећу ја од Немаца њихов крвав динар, хоћу да знам где ми је сахрањен отац. Да син и унуци оду једном и оставе црвену ружу, то је све што желим, знам да би и њему било довољно. Али неће да дају, Бог зна шта су урадили са тим спомеником, можда га згазили као што су и нас. Стоји ми његова слика у дневној соби, то су ми сестрина деца урамила. Да га гледам и чекам дан кад ћемо опет да се сретнемо.
После ослобођења, пешке
Мог мужа Милоша су заробили Немци још кад је имао двадесет и две године док је био у Краљевској југословенској војсци у Марибору. Нико није знао да ли је био жив или мртав, нису знали ни где су га тачно одвели, знали су само да је био у неком логору у Немачкој. На срећу имао је тамо пријатеље, Перу и Илију Вуковљака, да… Они су му помогли да пошаље писмо својој мајци, чисто да зна да је њен син жив. И кад је поштар донео писмо њој, није знала шта ће од среће, није имала новца, па је поштару дала овцу за муштулук! Четири и по године он је био тамо. Никада није волео пуно да прича о том периоду, разумљиво. Кад год би га деца молила да исприча неке приче говорио је неке ситнице али увек је остајао недоречен. Бог зна шта је Милош тамо све видео и преживео, јер ником другом није рекао.. Када су га Американци ослободили, њему је требало скоро два месеца да се врати кући! Да, он није имао пара, па је један део пута морао да препешачи а други део пута је стопирао. Увек се шалио да није било све тако црно за њега, бар је научио перфектно немачки језик.
Преживети пет логора
Мој рођак Милорад Пајчин у заробљеништво пада у време пакта између хрватских и муслиманских (пара)војних формација у Босни и Херцеговини. Он је човек кога су слали из једног у други логор где је доживљавао страхоте које су психички и физички неиздрживе. Преживео их је пет. У војном затвору „Лора“ био је у просторији од четири метра квадратна са водом до висине прага, без покривача и подметача. Подрум у Лори био је погон за уништавање људи без метка. Хватала га је несвестица од свих тих сајли, мотки и бодежа и крикова који су се чули. Људи су излудели од батина. Умирали су од десет прелома ногу, од жеђи, батина, бола… Сећам га се као високог, крупног човека, који када се вратио је био само ситна и мршава прилика оног старог Милорада. Од једног ударца чизмом пукла му је вилица и раздвојила се на два дела. Два пута су га водили на стрељање. Два пута. И баш када дође ред на њега, оба пута су га спасили другови из старих дана, када су студирали заједно.
***
,,Један део мог живота је проткан чекањима најближих да се врате из ратова. Остатак живота је неизбрисиво обележен сећањима на ратне приче”
