Инспректоре све знамо, у овом послу мораш да знаш људе. Добри су они, ми се према њима лепо понашамо па су они добри према нама. Људи које стоје поред степеница вичу када виде некога и сви се покупимо. Од како су увели ови комуналци, има их више, али ни њих нема у последње време. Штрајкују, ј**** ли га.
Понедељак, пола два, не може бити већа гужва, а то Њима највише и одговара. Пролаз код Зеленог венца који вас може одвести до Сремске улице, у елитни део града, у „круг двојке“. Пролаз који вас може одвести на другу страну Бранкове, али где год да сте се упутили, сигурно ће вас одвести у потпуно други свет.
На оној горњој станици где стају аутобуси којима Зелењак није последње стајалиште, налази се огроман стуб са рекламом за Мекдонадлс. Тачно испод стуба, на импровизованој једнократној тезги од картона стоји натпис „Веш (танге), 10 за сто“, а око њега жене пребирају по позамашном брегу. Одмах поред пише „Све за 49, 90“. Ту продавац вероватно онако великодушно опрости тих десет пара муштерији. Не зову џабе ово место „Штури пролаз“, где улични продавци, махом ромске мањине, ухвате штуру чим виде неког полицајца или било које „униформисано лице“, па био он и поштар.
Главни станари пролаза су голубови, који стоје на зидићу код плафона, одмах на улазу у пролаз, осматрају ко долази и чекају да од неколико хиљада несретника који дневно прођу испод њих, некога учине срећним. Одмах после њих ту су продавци, само не продају се више девизе и маркице и по степеницама нема више осакаћених ратника са разних братоубилачких бојишта по Југославији. Има и сада просјака на сваком улазу, то су сада мајке са децом, која са тек неколико година покушавају да измаме који динар.
Приметили су ме. Пролазио сам кроз гужву у којој сам попио пар лактова од помахниталих пензионера и записивао. Посматрали су ме некако чудно, као види га овај, шета се напред назад по пролазу и записује нешто о нашој роби. А роба? Накит. Мајице. Мале. Велике. Мушке. Женске. Обичне. Необичне. Турске. Кинеске. Памучне. Непамучне. Лакови за нокте. Веш. Чоколаде. Рајфови. Каишеви. Свих облика и величина. Роба испала из камиона или не, апсолутно није битно.
Док сам се пробијао кроз ред који је био као у некаквој пошти, са једне портабл тезге која је на једној страни реда, продавац је бацао најлон кесе у које су биле умотане какве поткошуље или дугачке гаће, на другу страну, особи, за коју сам после схватио да је његов брат. Добацивање преко људи који се сагињу и гледају изнад себе у страху, као да се налазе у филму „Птице“, Алфреда Хичкока. Неколико метара испред две девојке су се среле и почеле да ћаскају као да су у Кнез Михајловој, након чега је уследила вика, цика и псовке, не би ли се мало помериле. Са десне стране био је један свирач са шеширом на поду. Свирао је неког Дилана који је молио ове ужурбане, урбане и напирлитане пролазнике да ставе коју кованицу. До скоро су са некаквих звучника пуштали класичну музику, како би се неуки народ културно уздизао. Каква би то симфонија била. Псовање двеју разголићених малолетница, уз Дилана, кога прати Бетовен, Бах или Чајковски уз рапсодију узвика „Распродаја! Каишеви, каишеви, каишеви, три за сто, три за сто, три за сто!“
Зидови. Спрејом исрцртане подршке Урошу, Ивану, Миши, Гробарима, честитање рођендана Републици Српској, псовање једног уснатог функционера и позивање са налепница да се не летује у Хрватској, сада прекрива тек по неки рекламни плакат, а за који дан ће пролазнике и продавце, са каквим замишљеним погледом у будућност, посматрати политичари. И Различак.
Питао сам се како да сазнам нешто о овим људима и сетио се да поред степеница које воде до оне пекаре у Сремској има мењачница и продавница. Продавачица ми је само рекла да будем ту неко време и све ћу схватити. Стао сам и посматрао. Стао сам баш на оно место где стоји Љуба Мољац, на почетку филма „Лаф у срцу“, када бруцошу из провинције узме панталоне.
Људи. Читаве породице стоје иза тих тезги, од деце до најстаријих. Долази се у отприлике осам сати пре подне, заузме се место и продаје се до седам сати увече. Штанд је импровизован, од картона и кутија, преко којих је стављен велики чаршав, а на чаршав иде роба. У случају да виде неку униформу хватају се крајеви чаршава, роба се умотава и „штура“ а картони и кутије остају као надокнадива штета. Дакле, радни дан траје више од десет сати, али са свим „бежанијама“ и чекањима да све буде чисто за повратак, доста се потроши времена, тако да се и не ради толико. Иза гомиле некаквих ђинђува и џиџабиџа био је један деда који је потпуно исти Ујка Грга из филма Емира Кустурице „Црна мачка, бели мачор“, са све златним зубом и Кларк Гебл брковима, како пије своје парче стакла. Није баш имао она колица и златни пиштољ и имао је мало више габарита, али добро. Није имао мајицу на себи, а на телу је имао седам, осам, истетовираних женских имена од којих је једно било прецртано и испод истетовирано „Не важи“.
„Како функционишете са полицијом?“
„Знаш шта, мали, има их, али знамо их све. Инспректоре све знамо, у овом послу мораш да знаш људе. Добри су они, ми се према њима лепо понашамо па су они добри према нама. Људи које стоје поред степеница вичу када виде некога и сви се покупимо. Од како су увели ови комуналци, има их више, али ни њих нема у последње време. Штрајкују, ј**** ли га.“
„Што је за вас добро“ направио сам се паметан. „Стварно? Нисам знао да је добро.“
Последњи радови
Вести из несвести5. јун 2012.Популизам Музичке телевизије
Вести из несвести18. мај 2012.Фудбалерска (не)интелигенција
Наука и уметност4. мај 2012.Ноћ музеја, бљесак културе
Студентски радови16. април 2012.Пролаз у други свет