Интервју недеље

„Прикривање информација и трговање њима је област неких других професија, али новинарске никако“

31. мај 2019.
Петра Стојановић

Новинар Душан Војводић о истраживачком новинарству и условима бављења новинарством у Србији

Душан Војводић рођен је у Зајечару. Дипломирао је на Факултету за спорт у Београду, а четири године касније почиње са радом у националној телевизијској кући РТС. Радио је као уредник, новинар дописништва, а затим и као уредник ауторских емисија и документарних филмова од којих су неки добили значајна признања. Власник је медијске куће За медиа и данас ради као главни и одговорни уредник на телевизији Т1.

Освојили сте Прву награду за истраживачко новинарство у области животне средине, за истраживачко-документарни филм “Кап”. Какве све последице са собом носи бављење истраживачким новинарством у Србији?

Истраживачко новинарство подразумева мукотрпан, често вишемесечни или вишегодишњи рад новинара. Према мом искуству, свако истраживање се у неком тренутку “отвори”, питање је само да ли је новинар био довољно стрпљив и посвећен. Последице су да новинар истраживач стекне доста непријатеља, чести су притисци и претње… То је и логично јер се истраживања најчешће односе на криминал и корупцију, обухватајући утицајне људе било да су јавни функционери или из криминално – тајкунског миљеа.

Када се овако поређају ствари испада да истраживачко новинарство доноси само проблеме, али постоји и друга страна, а то је да новинари истраживачи на најдиректнији начин заступају јавни интерес, што је велика привилегија која доноси пуну сатисфакцију, након успешно завршеног истраживања.

Мислим да је истраживачко новинарство заправо сама суштина новинарства, бар у друштву у коме живимо.

Да ли сте некад били у дилеми објавити неку информацију или не и шта је у таквој ситуацији од пресудног значаја?

Посао новинара је да објављује информације, тако да ту нема дилема. Новинар ради у интересу јавности и тек када објави информацију он је на свом терену. Прикривање информација и трговање њима је област неких других професија, али новинарске никако.

Новинар може да има дилему да ли да објави информацију само онда када није потпуно сигуран да је та информација тачна.

На телевизији Т1 сте главни и одговорни уредник, а поред тога сте и новинар За медије. Како је бавити се новинарством у месту као што је Зајечар?

Новинарство је стална потрага за темама и причама. Глобализација нам је донела неку врсту униформности када су теме у питању, тако да и новинар из малог града може испричати локалну причу која има универзалну вредност. Поменућу поново филм “Кап” и зајечарске чесме. То је локална прича, али је тема таква да илуструје глобални феномен, а то је право људи на изворе чисте воде, које све чешће оспоравају интереси приватних компанија…

Радили сте и на телевизији РТС. Да ли је велика разлика у раду новинара на државним и приватним телевизијама?

Мислим да РТС има најбољу школу ТВ новинарства у Србији и на Балкану. На тој телевизији сам добио прилику да научим много важних и корисних ствари у нашој професији. Са друге стране на РТС-у су потребне године да новинар добије прилику да ради озбиљнији пројекат. Такође РТС је систем у коме нема много експериментисања и искакања из шаблона који се веома споро мењају. Са друге стране на приватним телевизијама се ради брже, новинарима и ауторима је дозвољено да више експериментишу, а грешке се лакше заборављају. Моје искуство ме наводи на закључак да је РТС одлично место за стицање знања и искуства у новинарству, али да је добро да новинар не проведе читаву каријеру на РТС-у, већ да прилику за напредовање потражи и у неком приватном медију. Мислим да је добро за новинара да током каријере промени бар неколико редакција.

Како бисте описали медијски систем Србије данас?

Медији у Србији су у терминалној фази болести. То се види по томе што се већина медијских кућа искључиво бави забавом и пропагандом. То је на жалост и глобални феномен, који најбоље илуструју алтернативне истине и чињенице, односно лажи и полуистине, које се све чешће могу видети на програмима многобројних веома угледних медија. Проблем је у томе што је медијски бизнис све очигледније у раскораку са јавним интересом. Ипак се надам да ће новинарство наћи начин да опстане, а ако се то не деси, људи ће врло брзо постати робови који живе у “алтернативној” стварности…

Шта је, по Вашем мишљењу, предуслов за бављење новинарством?

Предуслов за бављење нашом професијом је да новинар разликује важно од неважног. То је заправо вештина да из сваке приче или догађаја извуче оно што је интерес јавности. Врло често се новинарима сервирају информације чији је циљ да замаскирају суштину, односно истину. Новинар би требало то да препозна и да не дозволи да буде злоупотребљен.

Да ли млади који желе да се баве новинарством у Србији имају могућности да остваре свој потенцијал?

Млади новинари сада брже напредују него што је то био случај пре 20-так година када је моја генерација почињала. То има своје предности, али и мане. Прескакање степеница често има за последицу да уредници и аутори постају новинари без довољно искуства и знања. Оно што такође представља лош тренд је да се успешном каријером сматра ако новинар догура до ауторске емисије у студију где из недеље у недељу разговара са разним аналитичарима. То је заправо само привид новинарства, јер аналитичари не могу да понуде ништа друго сем личног мишљења, које у највећем броју случајева нема никакву суштинску вредност за публику. Мислим и да је лош тренд експонирања новинара по сваку цену, јер новинар је ту да води причу, а не да буде њен актер или главни глумац… Новинарство је професија којом се успешно могу бавити само они који у њој уживају.