Приказ романа ,,Комо“ Срђана Ваљаревића

Савремени српски писац Срђан Ваљаревић роман Комо објавио је 2006. године. Ово дело је ушло у најужи избор за Нинову награду, а аутору је донело престижну европску награду за најбоље књижевно остварење. Поред овог романа Ваљаревић је написао романе Лист на корици хлеба (1990), Људи за столом (1994); дневнике: Зимски дневник (1995) и Дневник друге зиме (2006), те збирку поезије Џо Фрејзер и 49 песама (1996). Његова уметничка остварења дала су повод проучаваоцима књижевности да га својевремено одреде као једног од најбољих стваралаца млађе генерације у оквиру српске књижевности.

Ваљаревићев невелики књижевни опус одређује ненаметљиво приповедање о свакодневним дешавањима из субјективне тачке гледишта јунака. Историјске околности које се тичу рата у некадашњој Југославији остају у позадини животних дешавања ликова који се носе са својим социјалним недаћама, условљеним лошом економском ситуацијом у Србији.

Јунак романа Комо добија стипендију која му омогућава да у вили поред језера Комо у току месец дана пише свој нови роман, што он не чини, већ своје дане проводи у уживању у природи и самоћи, али и у разговору с људима. На први поглед чини се да је ово роман ни о чему, јер се у њему непрестано смењују наизглед баналне и неважне ситуације у животу приповедача, али је оно шта чини овај роман тако вредним скривено у оквиру више слојева значења.

Приповедачев идентитет је искорењен. Он не осећа припадност српском народу у важећем идеолошком смислу, већ проширује контекст свога идентитета у оном случају  када размишља о језику који разуме као о истинском завичају. С тим је повезана и тема (не)разумевања, која се у делу продубљује на више нивоа. На једном нивоу је повезана с  фашизмом и с тежњом многих људи да граде идеалну слику о себи, те да непрестано оспоравају све оне који се разликују од њих. Тако су многи интелектуалци који се налазе у вили прикривени расисти, док у Белађу приповедач наилази на обожаваоце Мусолинија и појединих фудбалских клубова. Он има изразито развијену потребу за разумевањем других, што се види кроз тежњу да их сагледа као вредне личности и да их не осуђује све док не улазе у поље његове личне слободе.

Тон приповедања одликује одсуство патетике чак и када се говори о еротским осећањима. У сценама у којима се јунак с конобарицом Алдом споразумева цртежима, чиме се проширује поимање комуникације и граница језика, непрестано постоји еротски набој у ком нема ни  сентименталности ни вулгарности.

Наспрам ликова који теже апсолутној припадности и једнодимензионалном виђењу, јунак тежи томе да изграђује своју јединственост кроз непристајање на поштовање оних правила која с њим немају никакве везе. Он је изразито самокритичан, свестан сопствених недостатака; жељан уживања у животу међу малим бројем искрених и аутентичних људи. Када своје пријатеље из Белађа доведе на брдо на ком се налази вила, тиме им симболички омогућава да свет сагледају из другог угла. То је уједно и функција овог Ваљаревићевог дела – оно подстиче на (само)критично сагледавање стварности, дезидеализацију важећих наратива, али превасходно на – преиспитивање самог себе.