Пријатељи и сајбер пријатељство

Да ли се пријатељство променило са развојем технологије? Јасно је да је напредак и усавршавање технологије променило односе у друштву. Човек је друштвено биће и он стиче пријатеље и „склапа“ пријатељства. Шекспир је описао пријатеља: „Пријатељ је онај који те познаје какав стварно јеси, схвата шта си прошао, прихвата шта си постао и још увек ти допушта да растеш.“ Иако не постоји тачно одређење појма- пријатељ, свако би могао да наброји понеку особу коју сматра пријатељем. То је особа са којом често комуницирамо и са којом проводимо много времена.

У савременом свету не морамо да будемо физички са неким у просторији да би са њим и комуницирали. У двосмерној комуникацији прво су се користила писма, телефон све до данашњег интернета, друштвених мрежа и апликација уз помоћ којих се може непрестано комуницирати. Данас је могуће оно што је пре пола века било незамисливо- седети у својој соби и имати могућност комуницирања са целим светом. Постоји мишљење да је човек са развојем технологије назадовао у погледу морала и осећања. Технологија иако је од користи може деградирати неке ствари које се универзалне. Тако је технологија деградирала и појам пријатеља.

Колико неко има заиста пријатеља? Колико их има на друштвеној мрежи? На друштвеним мрежама се може „додати“ на стотине „пријатеља“, није тешко- само једним кликом постајете „пријатељи“. Можете и комуницирати преко порука. Али да ли „смајли“ може заменити прави осмех пријатеља? Колико „смејање“ исписано на екрану уређаја са којим се комуницира заиста значи, попут- „хахахаха“ или „ЛОЛ“ (скраћеница за „Laughing Out Loud“ – смејем се наглас). У таквој оскудној комуникацији често се користе поједине скраћенице које временом постају све уобичајеније и смањују фонд речи у говору и писању одређене особе. Да ли написано: „позз“ може заменити прави поздрав, руковање, загрљај са пријатељем уживо? И тако јединка седи прикована за екран свог уређаја (мобилни телефон, таблет, лаптоп, рачунар…) куца по тастатури и на њему постоје сви пријатељи са којима комуницира. Али он није у друштву са пријатељима, он је некако ипак сам, отуђен и изолован он „стварног“ света.

Интернет није безбедно место, посебно за млађе генерације, али замислимо да јесте. Да све особе које обитавају у виртуелном свету постоје и у правом свету. Да се те особе и лично познају. Оне се можда познају, али се не разумеју и не осећају. Без разговора лицем у лице, пријатељи временом постају потпуни странци. Преко екрана је могуће и видети саговорника, причати са њим, али није могуће додирнути га, саосећати се њим. Магазин „Тајм“ је 1983. године прогласио за „Машину године“ (Machine of the Year) за 1982, уместо до тада проглашаваних „Човек године“ (Man of the Year) или „Жена године“ (Woman of the Year)- од 1999 се проглашава „Личност године“ (Person of the Year). На тој насловници компјутер („Машина године“) је главни. Да ли компјутер постаје главни и у нашим животима, у пријатељским односима? Свакако да пријатељство не би требало да зависи од неке машине, апарата, уређаја…

Прави пријатељ је увек ту да те саслуша и разуме без обзира на квар телефона, прекид везе или недостатка интернета. Сајбер пријатељство је бесмислено, ако не постоји и у реалности. Тренутно човек управља машином а временом почиње машина да управља њиме. Тако многи седе у парку, кафићу, код куће, на мору и пиље у екране комуницирајући са својим „пријатељима“. Мислим да би требало склонити наводнике и причати о пријатељима, правим пријатељима. Пријатељ са којим се проводи време уживо, са којим се искрено прича, који се саосећа са вама, може да се додирне (рукује, загрли). А шта све постаје то на „мрежи“, телефону: искреност постаје лаж, разговор- беспотребно трачање, топло руковање са пријатељем -хладан додир са уређајем, саосећајност и разумевање у сажаљење. И све добро што постоји „лицем у лице“, постаје нешто друго или се претвара у своју супротност. Ноћу док се пролази улицом може се угледати светлост уређаја и човек који га држи у руци и комуницира. Потребно је оставити уређај на неко време или га искључити и бити са пријатељима уживо, бити са њима и психички и физички. Јер само обе присутности заједно у исто време значе право пријатељство и дружење. Албер Ками књижевник који је развио филозофију апсурда записао је: „Немој ходати иза мене; можда те нећу водити. Немој ходати испред мене; можда те нећу следити. Само ходај поред мене и буди ми пријатељ.“

Технологија нам је пружила многе могућности и добробити, али ако јој се потпуно потчинимо, та иста технологија нас може и поробити. У будућности ће можда бити могуће причати и са холограмима и роботима, али треба причати и са живим људима, људима од крви и меса, људима духовним бићима- са својим правим пријатељима. Већ постаје бесмислено пријатељство које се искључиво своди само на комуницирање преко рачунара и осталих сличних уређаја. Зато што пријатељство мора да почива и у стварном свету у комуникацији „лицем у лице“ у осећањима и разумевању. Зато ходајте један поред другог заједно, причајте, дружите се и будите ПРИЈАТЕЉИ.