Прича о маратонцу из Шапца

Душан Ковачевић

  Урадити интервју са највећим српским драмским писцем и оцем ликова чије се духовите изјаве цитирају већ деценијама, понекад се чини као немогућа мисија. Преговори око интервјуа подразумевају најпре огромно стрпљење, спосoбност наговарања и бесконачно ишчекивање. Шармантан и када разговор одбија, симпатичан и духовит када каже- позовите ме следеће године. Једно је сигурно, водити интервју са некадашњим студентом драматургије, а данас управником Звездара театра и чланом САНУ, јесте права интелектуална авантура. Сачекавши ме у својој позоришној канцеларији на Звездари, гласом у којем се још увек помало осећа акценат родног краја, говорио је о доласку у Београд из провинције и о двадесет адреса које је променио у престоници. О томе који књижевни лик му је најдражи, са сетом је говорио о чувеном Зорану Радмиловићу, а и открио је због чега жели да купи половни авион. Душан Ковачевић.

БЕРМУДСКИ ТРОУГАО ИСТОРИЈЕ

dusan kovacevic1Неки од најбољих филмова српске кинематографије урађени су по његовим делима, као и позоришне представе за које се годинама тражила карта више. Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг, Радован III… Појава Душана Ковачевића убрзава рад срца српском позоришту и филму. Сместивши се удобно, у свом радном простору, искрено је говорио о средини у којој је одрастао, детињству, и о томе да ни у ком случају није размишљао о позиву писца. “Тај Бермудски троугао у којем сам одрастао јесте метафора за мој родни крај који се налазио у епицентру историје с краја деветнаестога и почетка двадесетог века. Тај троугао историје чине Мишар, Цер и Тршић. Мишарска битка се одиграла тек неколико километара од мог села, где сам рођен. Као деца смо проналазили разне остатке од те битке. Иако, нисам ни сањао о позиву писца, у истом том троуглу у коме је одрастао Вук Караџић, шетали су Лаза Лазаревић и Јанко Веселиновић. Неколико битних ствари је обележило моје одрастање. Најпре, то што сам рођен на селу и до своје четврте или пете године растао у кући налик на задругу. У великој кући са неколико соба и пуно чељади. Оно што тада нисам знао, јесте да сам одрастао са пуно љубави и пажње, јер сам био први унук у тој великој фамилији. Растао сам отприлике као нешто што ћу касније читати у Тому Сојеру. Покрај наше куће у селу Мрђеновцу је текла једна мала река која се уливала у Саву. Наша кућа и цело имање је било смештено између две реке. Ми смо одрастали покрај воде. Наше игре су биле углавно везане за воду и све што она носи. И добро и зло. Река је знала да поплави и пола села. 2195 dusko-kovacevic-stare-foto-02-privatne-slike ahlМоје сећање на детињство је везано за те људе, који су живели од свог рада на пољима, и посебно за животиње. Имао сам пса са којим сам проходао, а на коња су ме ставили са три године. То време је било поприлично сиромашно. Игре смо сами измишљали. Ми смо оно, чиме су данас крцате продавнице, сами правили. Прве клизаљке, сличуге, санке… Изналазили смо све оно што се данас може наћи на бувљој пијаци за сто динара…

СТИПЕНДИЈА И ЗЕМУН ПОЉЕ

Загледан у једну тачку, смиреним гласом, концентрисано се је говорио. На час, његов монолог прекиде секретарица носећи чај у шољи са ликом Хари Потера. “Миро, хоћете ли затворити врата“, најљубазније упита. Када је осетио да само тишина испуњава простор, самоуверено је наставио да говори. Из околине родног Шапца, преселио се у Нови Сад где је провео гимназијске дане, затим је отишао у Београд на Академију. Путеви су га водили и у Америку, Грчку, Чешку, Француску, Мађарску… где је повремено због посла живео. 27-kovacevic“У току мог живота је било много тога лепог и нечега мање лепог. У сваком периоду сам понекад ходао у тесним ципелама. Израчунао сам да сам сигурно десетак година мог живота провео у страним земљама, у раду и на путовањима.“ Ипак, присећа се да је од свих долазака најтеже поднео онај када је као студент са кофером у руци пристигао у главни град. “Долазак у Београд је крајем шездесетих година био специфичан, али опет је то време било безазленије и питомије него данас. Дошао сам 1968. године када су биле студентске демонстрације. Врло брзо сам се укључио у читаву ту причу и условно речено почео да се бавим политиком. Имао сам несрећу да ме је политика намучила као врсту колатералне штете. Због мог деловања у студентским протестима, на другој години Академије сам изгубио стипендију. И почео сам да размишљам да напустим студије. Буквално нисам имао могућности да преживим“, накашљао се, прочешљао косу прстима и са уздахом наставио, “тада је била озбиљна дилема да ли да останем и покушам да се изборим са читавом том причом или да одем код рођака у Чикаго. И данас је остао један знак питања шта би било да сам тог лета отишао. Онда се догодила једна судбинска прича да сам написао радио-драму, и добио награду Радио Београда која је била толика да сам себи омогућио даље школовање.“ Седећи поред огромног рама у којем су се налазиле све насловне странице његових књига и омоти филмова, закључио је како се његов живот у Београду није много разликовао од живота већине дошљака. “Мање-више, то је иста прича као и са свим људима који пристижу у главни град. Долазак у Београд човеку из провинције значи пре свега велико искушење у смислу промене живота. На пример, ја сам живећи у Новом Саду у гимназијским данима, свугде стизао са петнаестак минута лееепе шетње. Када сам дошао у Београд, моја прва адреса је била Земун поље. Аутобус је кретао са Зеленог венца, долазио до задње станице у Земуну, а онда сам ишао још петнаест минута пешице. Годину дана сам путовао на тој релацији, потом сам се преселио на Нови Београд. Врло брзо сам мењао углавном собе у различитим деловима града. Највећи део младости сам провео на Дорћолу. Селио сам се, јер сам у разним породицама наилазио на разне проблеме. И то је посебна занимљива прича, о упознавању људи који су на некакав начин приморани да издају собу, а ја сам на некакав начин приморан да у тој соби живим. Ми се срећемо по закону неких виших сила и нечега што и није баш најсрећнија околност. До данас сам променио чак двадесет адреса. То не бих ни знао да  те адресе нису бележене чисто административно, због пријава. На станове је током тих година отишло јааако пуно пара и мог рада.“

ПРИЧА ОД СТОТИНУ СТРАНА

Оно што се прво примети у радном простору управника једног од најпосећенијих београдских позоришта, изузев радног стола на коме су уредно сложени папири, јесте то да нема књига. Али и да сваки зид краси по слика, док се на једном уместо слике налази икона Богородице. Колико је био опчињен ликовном уметношћу потврђује и Ковачевић. “Нисам имао намеру да дођем у Београд и студирам било шта у вези са писањем. Дошао сам да студирам Ликовну академију. Целу младост сам се бавио илустрованим цртањем и сликањем. С тога сам најпре уписао Филозофски факултет, историју уметности. То је био мој први факултет на којем сам провео годину дана припремајући теоријски део за упис на Ликовну академију. Узимао сам чак и часове цртања у мајсторској радионици. Стицајем околности сам свратио на Позоришну академију и видео конкурс за драматургију. Имао сам написану дужу причу од стотину страна, налик на приповетку, која није имала чак ни форму драме“, зачуђујуће се замисли. “То сам предао реда ради. На основу тога сам и примљен. Потом сам схватио да то што сам у гимназији писао у листу “Студент“, што сам се бавио позориштем аматерски и писао нешто за своју душу, налик на дневник. Све то могу бити предзнаци да бих се бавио тиме. Одлучио сам да спојим у драмским делима нешто што је прича, приповедање и ликовна уметност. Када радим драму, дидаскалије, односно описи јесу слике. Свака драма почиње сликом. Ја када радим моје комаде и када режирам, правим скице, како изгледа сцена, ликови… Касније се та сцена оживи уласком глумаца, а да не причамо о филму који је у ствари покренута слика.“

ЛАКИ ЈЕ МАЛО НЕРВОЗАН!

Ковачевић више од четири деценије успешно успева да споји све своје љубави према различитим уметостима. Понекада се писањем бранио од политике, понекада нападао, а резултат свега јесу двадесет драма и два романа. Ипак, како каже нема разлике у његовом начину писању од Академије до данас, и никада није размишљао о томе да напише наставак неког свог дела. “Нема никаквог правила, и када сам почињао да пишем Маратонце као први свој озбиљнији комад, као и данас имам исте дилеме, недоумице, проблеме и знакове питања. Изузев нечега што је јако битно- мој занат је неупоредиво савршенији, прецизнији… Мада, опет се месецима вртим око једне приче, да ли да пишем. Као апотекар вагам, врло осетљиво и са пуно стрпљења. У свом животу  писањем сам се изборио за ону привилегију коју сам и желео. Да немам радно време. А заправо сам имао најтрагичније, најжешће радно време. Био сам сам себи и директор и господар и слуга. И знам да сам четрдесет година, радећи комаде, одговарао самом себи. Нисам могао да дођем на радно време и да не радим. Више од четири деценије сам морао да будем у пуној форми као спортиста, и када седнем за сто тачно реализујем то што желим. Тако да од тог мог првог сусрета са архитектуром драме, па до данас се у суштини ништа није променило. Када седнем да пишем преда мном је само бели папир и данас то велико искуство.“ Неретко му се дешавало да седећи у кафани чује реплике из својих дела- приђи к Руменци, Лаки је мало нервозан, вози Мишко… Ковачевић се данас на то не обазире. “Дешава ми се да чујем реплику из филма или комада који је екранизован, али немам више посебан однос према томе. Нити ме то зачуди или изненади као када сам био млађи. Знам да се ти филмови врте јако често. premijera-dusan-kovacevic-zvezdara-teatar-predstava-kumovi-1329724822-126406Мој суштински проблем нажалост или на срећу је такав да  сам увек у новој причи. Увек сам у нечему шти је проблем. Не враћам се на старо и врло ретко гледам нешто што сам радио. Комад позоришни после премијере чини ми се да га више никада не гледам. Можда уђем неки пут и одгледам пола сата или петнаест минута, неки део те приче или га одгледам ако смо негде на неком великом, озбиљном гостовању, па сам већ пристутан. И онда ме интересује како ту причу разумеју људи који су странци.“

ОН ЈЕ ФЕ-НО-МЕ-НА-ЛАН!

После свега што је урадио не би волео да га људи уопште памте. А најбитније му је да то што ради буде ваљано, или како каже- битан је квалитет. Да не пише највише би волео да седи у кафани и прича приче. Кроз осмех се сетио једне посете Српској кафани и сусрета са Зораном Радмиловићем. radovan01-PublicНедавно је добио и награду за животно дело која носи име легендарног глумца. “Гледати Зорана на сцени била је истинска радост. Наравно, и када је и он био расположен да игра. Гледао сам га на првој години Академије. Он је био у мојој првој подели Маратонаца. Требало је да одигра улогу коју ће касније преузети Паја Вујисић. Једноставно је имао нешто што мало глумаца има данас, а и у то доба, то је тај глумачки шарм.  У приватном животу он није био нимало толико сам себи забаван и довољан сам себи да би личио на оног човека који је био на сцени. Ми смо се дружили годинама и годинама, провели смо многе дане и многе ноћи и на путовањима и гостовањима, и фестивалима, и по кафанама и по клубовима. Али оно чега се сећам највише је његова бескрајна духовитост у причама и сећањима на детињство и на младост. Тако да ми је остао у једној посебној успомени, као још десетак глумаца из тог времена, међу њима је и Бата Стојковић на почасном месту.“ Ковачевић посебно истиче да нема опсесивну жељу да напише све шта му се дешавало у животу. И да неким случајем шпијун- професионалац сакупи његове изгубљене ствари у кофер, ту би се нашлонису довољно поменути, да нису исписани на прави начин.“ У том коферу пронашла би се покоја и Ковачевићева неостварена жеља. Иако има неописив страх од авиона, има још већу жељу да га купи. “Дуго нисам путовао авионом. Ишао сам колима или возом. Тај страх није био рационалан. Нисам човек који се свачега плаши. Читав живот сам се бавио роњењем који носи неупоредиво већи ризик. Боли ме то што када се помињу српски књижевници, нарочито реалисти из деветнаестога века, нико ме прича о њиховим животима. Били су тешка сиротиња. Помислио сам како би било добро из ината да купим мањи половни авион. Ма, не мора чак ни да лети. Из шале, нека се прича да српски је писац купио авион. Инат је иначе реч замењена за неку врсту судбинске освете. Данас то и није немогуће купити, цена авиона је као неких мало бољих кола. Није ни авион ко што је некада био“, насмејао се од срца.

ИЗМИШЉЕНИ ЉУДИ

Својевремено радећи на Академији од својих студената је тражио да причу скицирају у само једној реченици, упитали смо га да ли је могуће описати у истој реченици ко је Душан Ковачевић, маратонац, шпијун, професионалац… Најпре се насмејао, потом замислио, загледао… “Па, могуће је, могуће. Али би то била дужа просто проширена реченица, има неких речи, неких  делова које ни сам не знам шта значе. Ни сам себи не могу да објасним у опису свог карактера. Зашто се бавим писањем. Могу само да претпоставим, а то је суштина мог живота и писања. Зашто сам одлучио да већи део свог живота проведем са измишљеним него са стварним људима. И тим ликовима дајем и своје особине, проблеме, недоумице, да делимично на њих пресликавам своје пријатље, познанике… Али никада нисам ниједног човека злоупотребио, зато што је он добар можда литерарни лик.“ Иако је познато да књижевници неретко подједнако воле све јунаке у које су “уградили“ део себе, Ковачевић је успео да издвоји неке од најдражих са којима је провео живот. “Неколико литерарних јунака су ми посебно драги, зато што су велике и главне улоге. 310269 48-balkanЈедан лик је баш тај Илија Чворовић из Балканског шпијуна, као нека врста наше колективне параноје. Потом изузетно ми је драг лик Ђорђа Џандара из Светог Георгија. Он ми је нарочито у срцу. У овом новијем раду, драг ми је лик у последњем комаду Кумови, који има то пријатељство са псима. И многи ликови који су мање експонирани, а негде су у оквиру тих некаквих скица, или су само кроки озбиљних ликова. И зову се можда епизодни. Разбацани су по филмовима. Лик шофера Мишка у аутобусу је један драг лик пошто  иде у зоолошки врт , вози до врта…“ Погледавши на сат установио је да касни. Ковачевић је један од саговорника који одушевљава речитошћу и интелигенцијом. И изнова се чини као да би имао још нешто да исприча. Испраћајући ме на вратима као за последњу реченицу интрервјуа је додао, “то је све оно што  сам ја чуо,  што сам сретао и на неки начин волео у животу. Све то разбацано је и расуто  по тим мојим драмама, филмовима, причама, књигама…“ 

strong