Прича о храброј жени која је отац четворо деце

 

Она је мајор Војске Србије у пензији и ЛГБТ активисткиња. Она је отац четворо деце, а заносна плавуша. Ово је прича о Хелени Вуковић, храброј жени и феминисткињи.

 

Ушла је у мали, новоотворени београдски кафић. Сви су је приметили још са улаза и одмах почели да јој се јављају. Осмехнула се и наставила да хода самоуверено, сигурним кораком. Намештала је своју мараму и погледом тражила младу новинарку. Када ју је нашла, снажно је загрлила и пољубила, као да се већ дуго познају и рекла јој: „Ћао, ја сам Хелена.“

„Извини, молим те, што касним. Морала сам да средим фризуру. Откад сам престала да пушим, решила сам да себе два пута недељно почастим фризером. Не волим да сређујем сама себи фризуру, више волим кад то неко уради уместо мене“, рекла је скоро у једном даху. Са осмехом је поздравила конобарицу и наручила бело вино.
Имала је кратку плаву косу, црни деколтирани џемпер и огрлицу са привеском у облику срца. Изгледала је сасвим нормално, као и свака друга жена. Пила је вино као што га пије свака друга жена. Говорила је као што говори свака друга жена. Оно што ју је истицало је њен смисао за хумор и њена прошлост – она је некада била мушкарац.

„Том малом дечаку је било нормално то што је волео лутке, мамине виклере и шминку, то што се играо са другарицама и правио колаче. Он није примећивао да нешто није у реду са њим. Њему је све то било баш нормално“, започиње причу Хелена о свом одрастању и склоностима које је гајила када је била дете.
Дечак није никако волео да игра фудбал. Другари су га стално терали да стоји на голу, али је њега лопта плашила. Док је стајао испред тог гола једва је чекао да утакмица заврши и да оде да се игра са другарицама. Одрастајући, схватао је да његово понашање ни не сличи понашању других дечака.
Старије жене из комшилука су говориле за дечака да је миран као девојчица, што је њему и импоновало, али је у исто време морао да се дури јер су ваљда сви то од њега очекивали.

„У пубертету се догађају највеће промене. Девојчицама расту груди и добијају менструацију. Мени се ништа од тога није десило. Другарице су полако престајале да се друже са мном јер сам ја за њих била мушко, а са дечацима сам изгубила контакт јер сам за њих била педерко. Онда сам остала сама и тада сам почела да истражујем и да читам јер сам желела да сазнам у чему је мој „проблем“.“
У седмом разреду дечак је пронашао књигу „Шта треба знати о сполном животу“ и почео да претражује категорије у које би могао да се сврста. Није био хомосексуалац, одувек су га интересовале девојчице. Није био ни хермафродит јер је имао један полни орган. Осећао је да је заробљен у мушком телу. Појам трансродност објашњавао је његову ситуацију.

„Ја, док сам била мушко, нисам била добар фрајер. Била сам сва мршава и никаква, али сам увек имала лепе и згодне девојке. Зато су ме ови градски фрајери мрзели. Ја сам једина знала шта девојке желе и воле, јер сам имала женски мозак“, говори кроз осмех и са сјајем у очима, поносна што је увек, како каже „шетала добре рибе“.
Први пут се Хелена аутовала својој најбољој другарици, а затим и куми. После школе би ишле код куме кући, пиле кафу, шминкале се и пресвлачиле. Када би дошло три сата, трчећи би скидала одећу и шминку са себе јер је морала због куминих родитеља да се „умушки“.
„То скидање шминке и одеће ми је било најтеже. Не можеш ни да замислиш колико сам суза због тога пролила.“ Онда би одлазила кући, уплакана и тужна што више није она, већ он.

Да би убио ту жену у себи уписао је војну гимназију. Издувни вентил му је била драмска градска група. Волео је да глуми, а у тој драмској групи је могао да побегне од стварности, али и да се, наравно, нашминка. Сваку слободну прилику је желео да за то искористи, али и да се обуче као жена и да, на тај начин, бар на пола сата буде оно што јесте. Чак се и на матурској екскурзији прерушио у девојку и изашао у дискотеку (и није платио улаз јер је девојка).
„Временом сам успела да направим неки прекидач у глави и да тако исконтролишем жену у себи, мада је Хелена била све јача и јача. Тражила је да будем оно што јесам. Тражила је да будем жена. “ , признаје Хелена.
Његова супруга га је у свему подржавала јер је мислила да он има чудан смисао за хумор, а и био је глумац. Смејала се док га је шминкала, а он је уживао. За њега су то били тренуци истинске среће. Касније су супрузи почеле да сметају његове трансформације, па је он, у жељи да сачува брак, све то прекинуо.

На Дан заљубљених, 2001. године, привела га је патрола јер је шетао улицом обучен као женско. Ишли су и корак даље па су у станицу позвали и војну полицију. Затим су га послали на ВМА на психијатрију где је био задржан три дана. Указом тадашњег председника Војислава Коштунице, добио је отказ и одузет му је чин.
„Војска ми је била све. Завршила сам и војну гимназију и академију. Одузели су ми чин, а то је значило да сам ништа, да немам ни дана школе. Нисам имала новца, а супруга је у том тренутку била трудна са трећим дететом. Све то ми је јако тешко пало. Зато сам их и тужила, али пошто се све то одужило, морала сам да прихватим одређене услове и да радим за мању плату, да прехраним породицу. Касније су ме послали у Копнену зону безбедности (база Добросин) где сам преживела и гранатирање“, додаје Хелена.
Како би остала нормална и мирне главе у свом бунилу, Хелена је решила да кроз живот увек корача право, уздигнуте главе и са широким осмехом. На све проблеме је гледала са позитивније и ведрије стране.

Људи никада у лице нису ништа рекли, мада је знала и сама да су говорили о њој. Неретко би се чули коментари „ено га оно“, „оно хода“ итд, али је Хелена све то, у свом стилу, окретала на шалу.
„Баш ми је било тешко када сам супрузи рекла ко сам и шта сам. То је значило да рушим све што сам двадесет и кусур година градила! Када сам јој све испричала, она ми је само рекла: „Што не рече, човече, раније?“ Било је ту много и суза и грубих речи, али је на крају пао договор да се разведемо и да се иселим из стана. На Ђурђевдан сам и изашла, а деца су припала мојој жени.“

Питала сам је у каквим је односима са децом и одговорила је су у одличним, а онда је застала и себи у недра рекла „сем са најстаријим сином“. Са њим је имала највише проблема и он је једини није прихватио такву иако, како она каже, има најмање права да се љути јер је све у животу имао. Највише је говорила о најмлађем шестогодишњем сину, који је њен непресушан извор среће и смеха. „Он када ме црта, нацрта ме са дугом косом. Увек ми се виде уши и минђуше, а наслика ми и пирсинг на носу. Често ми похвали косу, мада се ја трудим да, када сам са њим, немам фризуру, да се тада не шминкам и не лакирам нокте, јер је он још мали, и не бих да га збуним.“

Деца је и даље зову тата и то само њима дозвољава, јер их је та особа направила и гајила, а промена пола је само њена ствар. Супруга и она се друже и постале су као сестре. Супругиног дечка Хелена зове „зете“.
„Одлучила сам да почнем са хормонском терапијом оног тренутка када су ме послали у пензију. Много сам истраживала стране и домаће форуме, читала и распитивала се у вези са хормонима, па сам тако успела да дођем и до одређене формуле. Нисам хтела да губим време, па сам на своју руку почела да примењујем ту терапију. Мени је сваки минут био битан.“ После низа прегледа на ВМА и разговорима са психолозима и психијатрима, успела је да добије дозволу за операцију, тј. промену пола. „Мојој докторки сам са врата рекла да сам безобразна пацијенткиња јер сам почела сама са хормонском терапијом. Рекла ми је да нисам безобразна, већ храбра. Када сам јој рекла формулу, насмејала се и рекла да бих могла да јој будем асистенткиња.“
На операцију је дошла опуштено, као да је кренула у шетњу. То је тако дуго чекала да није дозволила да надвладају страхови.

Операција је била јако дуга и тешка. Хелена је изгубила пуно крви. Ни то је није спречило да одмах после операције тражи свој мобилни телефон како би се одмах, у телу праве жене, сликала за инстаграм. Порука коју је написала уз фотографију била је кратка и јасна: „ДОБРО ЈУТРО СВЕТЕ“.
После операције је наравно уследио опоравак, који је био веома тежак, болан, али и скуп. Највећу подршку и помоћ у виду пресвлачења, храњења и купања добијала је од својих пријатеља из организације „Егал“ и на томе им је неизмерно захвална. Доктор јој је рекао да мора дуго да мирује и да се максимално мора посветити опоравку.
Ни сама није била сигуран како ће све поднети, јер је веома активна особа. Упркос свом живом темпераменту, Хелена је чврстом вољом успела да лежи скоро месец дана скоро непокретна у кревету. Због своје истрајности, дисциплинованости и поштовања савета лекара, није имала никакве компликације ни инфекције након операције, иако су врло честе. После двадесет осам дана лежања у кревету, успела је да устане и да се прошета на првом успешном Прајду у Београду.

„ Јој, ја морам ово да ти испричам“, рекла је узбуђено. „Најлепши тренутак ми је био када сам мокрила седећи, као права жена. После операције сам дуго носила катетер, а када су ми га скинули, дошле су ми неке другарице и ја сам сва узбуђена повикала да морам у тоалет. Оне су се све засмејале и чекале да изађем. Када сам завршила, толико сам била срећна да сам пожелела да поново идем у тоалет.“

Чаша белог вина је постајала све празнија, а разговор све пријатнији. Хелена је била потпуно отворена и признала је да је плакала као киша када ју је мајка позвала за њен последњи рођендан и рекла: „ Срећан ти рођендан, драга Хелена.“

„Ма ‘ајде да сам плакала само ја, него су плакали и сви око мене. Мајка је јако дуго порицала то шта сам и није хтела да прихвати да сам променила пол. Увек ме је звала “сине”, иако сам била обучена и нашминкана исто као сада. За тај рођендан су приредили и промоцију моје књиге „Мајор и Хелена“. Имала сам и торту са једном свећицом јер је то био први Хеленин рођендан. Био је то најлепши рођендан у мом животу.“

15590258 1704450246551700 8638473102997404222 n

 

Хелена је, после две године борбе са незапосленошћу, успела да пронађе посао у фирми која се бави маркетингом. После изласка њене књиге све више младих транс особа јој се јавља, а поред њих и њихови родитељи који желе савет и помоћ од Хелене, а она им то несебично даје јер све што ради за транс заједницу ради из чисте љубави.
„Када већ нисам могла да пишем сценарио овог филма, свог живота, онда сам се потрудила да будем добар режисер и да све изрежирам како мени одговара. У овом филму сам ја била главна глумица. Неће нам други решити наше проблеме, не може живот да лети поред нас, ми морамо да учествујемо у њему. Кад имаш жељу и вољу – ти можеш баш све!“
Ушушкани кафић је био препун урбаних људи, а бука је почела убрзо да надјачава Хеленин глас и због тога смо морале разговор да приведемо крају. Хелена је поправила фризуру, обукла мантил и наместила своју дугу мараму. Док је излазила из кафића, изгледала је исто онако како је изгледала и док је улазила. Ходала је усправно, сигурно и поносно. Само је овога пута имала још шири осмех.