Студентски радови

„Преко пола света до бољег живота“

22. мај 2017.
Дарко Лучић

Испред обреновачке касарне, у коју је улаз био забрањен, налазила се неколицина миграната који су тамо смештени. Углавном избегавајући да коментаришу своје порекло и оно пред чиме су побегли и у страху да не одају сопствени идентитет, нису били веома отворени за причу. Склањали су се и држали по страни. Међутим, неколико њих је пожелело да каже нешто о томе што их је задесило.

Један од њих се представио као Амар, младић у својим двадесетим годинама, на течном енглеском испричао је да му је овде добро колико је могуће да им буде добро: “Из Сирије сам кренуо пре шест месеци, побегао сам након једног од напада на мој град. Близу Алепа. Кренуо сам са породицом, али смо на овом путу морали да се раздвојимо. Они су сада у Немачкој.” Тако је започео причу млад, образован момак који је пред ратним ужасима напустио своју домовину и који не зна када ће поново видети своју породицу. Каже да га чекају да дође тамо, али да не зна колико ће још бити у Србији. “Овде нам је добро. Имамо смештај, нисмо на улици. Људи у Обреновцу су у почетку били помало уплашени нашим доласком, али слободно шетамо улицом и за сада нисмо доживели непријатности. Имамо особе које нам помажу да се снађемо. Али је тешко. Тешко је када си странац.” Пар људи се придружује овој тврдњи, и настаје жамор на лошем енглеском и арапском језику. Они се слажу са његовим ставом. На лицима ових људи видео се умор и безнађе.

Било је сасвим јасно да су прошли страшне ствари, да се тешко сналазе и да се брину шта их чека даље.

migranti

Други мушкарац, мало старији се прикључио. “Желим да кажем и ја нешто”, рекао је на арапском, док су други преводили. “Моја кућа је срушена. И моји родитељи су остали у Сирији. Не знам шта је са њима.” Има и брата који је такође успео да побегне из земље, али није знао где се налази. Имао је само информације које је добијао од других људи. Није пронашао начин да ступи у контакт са њим. Жеља му је била да се домогне сигурности и да се поново види са братом. Желе да се врате назад када се ситуација смири.

“Већина ових људи жели да се повеже са својим породицама”, рекао је један од волонтера који су им помагали. “Неки су отишли пре, неки су били спречени, неки су преживели ужасне ствари…” Испричао је да је било жена и деце, али да су сада остали углавном мушкарци. Било му је тешко да гледа како пролазе кроз све то. Да није лако остати имун на њихове судбине и приче које је чуо. Али да сматра својом дужношћу да им помогне.

“Пуно њих сам упознао радећи у прихватним центрима. Заиста велики број људи. Они ме воле. Ја говорим арапски, тако сам и решио да помогнем када је талас миграната био највећи. Заиста их је било веома много… На хиљаде различитих животних прича… Неки су дивни људи. Мада има и оних који нису желели пуно да причају”. Позвао је човека за ког је знао да је дружељубив и да жели да подели своје искуство.

“Мохамад се зове”, рекао је.

Испред касарне, појавио се старији човек са телефоном у руци. Није био његов, позајмио је од некога како би се чуо са породицом. Објаснио је да једна кућа у близини има откључан Wi-Fi смејући се, “Онда ми тамо разговарамо. Вибер.”, додао је на лошем енглеском. Био сам изненађен ведрином овог човека. Питао сам га како је могуће да је задржао ту ведрину кроз све што је пролазио, а он је одговорио: “Не можеш плакати заувек. Живот тече даље”. Рекао је да је у рату изгубио све што је годинама стицао, али није изгубио никога од породице. То му је било најважније. Тако је задржао мир. Весело је наставио да прича да је наша храна различита, да му недостаје њихова кухиња. “Фалафел и кебаб – тога овде нема.” Рекао је да је у једној посластичарници видео да имају баклаве, али није их пробао. Каже да његова жена прави најбоље баклаве са пистаћима. У њему се препознаје љубав према својој породици, према земљи из које је морао побећи и снове о бољем животу. Задовољан је боравком у Обреновцу и нада се скоријем сусрету са женом и синовима.

1

Своју животну причу испричао је и Рашид, деветнаестогодишњи момак из Авганистана. “Побегао сам од рата у којем сам изгубио оно највредније, сестру, ујака и девојку. Колико год ме то обесхрабрило, одлучио сам да наставим даље у потрази за слободом. Услови су овде добри, имам кров над главом, што је најбитније и не могу да се жалим“.

Све су ово драматичне и тужне приче људи које су затворене границе задржале у Србији. Иако су пуни искустава која су проживели на страшном путовању до Европе, ови људи не губе наду о бољем сутра. Они су избеглице од рата који су дошли пред врата Европе. А када дођу на тло Европе чека их неизвесност. Свој живот су понели у једној торби и кренули у непознато, преко пола света до бољег живота.