Интервју недеље

“ПРЕ БИХ ЖИВЕО У ЗЕМЉИ БЕЗ ДРЖАВЕ НЕГО БЕЗ МЕДИЈА”

18. мај 2018.
Тања Николић

Власник и уредник водећег српског њузмагазина „Недељник“ коментарисао је начин рада, тренутно стање као и будућност новинарства и оних који се данас том професијом баве

Вељко Лалић је, као дипломирани новинар, своју каријеру започео у Вечерњим новостима, а након тога неколико година је био најмлађи главни уредник једних националних дневних новина радећи за „Прес“ и то за време његовог највећег тиража. Неколико месеци пре престанка рада тог дневног листа, одлучио је да самостално покрене Недељник, који је био његов велики пројекат и жеља, и који је ушао у ТОП20 најчитанијих магазина. О његовом таленту сведочи и то да је добитник више новинарских признања, попут награде Удружења новинара Србије чији је најмлађи добитник, и „The man of the year“ у категорији колумниста по избору својих колега.

Осим што нисте желели да прихватите захтев за смањење броја запослених, да ли је постојао још неки разлог због ког сте напустили Прес?
Постојало је много разлога, али један од главних је био и тај што сам се уморио од дневне штампе. Она стварно некад може да поједе човека, а с друге стране је најбоља за сваког ко улази у новинарство.

Недавно је Недељник обележио три године рада. За то време остварили сте сарадњу са New York Times-ом, француским ‘Le Mond Diplomatique’ , који једном месечно излазе као додатак уз магазин. Сматрате ли их кључним доприносом успеха и квалитета Вашег рада, и како Вам је то пошло за руком?
Мислим да нас то издваја у односу на све друге магазине у региону, а то ми говоре и људи у Глобусу као и са других страна. То је био велики ризик за нас због скупих лиценци, али је баш тај ризик свакако унапредио наш рад, уз највеће светске новине смо и ми сазрели, а својим читаоцима пружили најбоље могуће светско новинарство. И надам се да ће тако још дуго остати. Од наредне године покрећемо и дневни сајт New York Times-а, и мислим да ћемо с тим победити и у дигиталу.

Једном сте навели да желите да у новинама истакнете и покушате да покријете све ставове, и да се не сложите са пет колумниста. Раду магазина доприносе многобројни српски колумнисти, па и нобеловац Марио Варгас Љоса, писац Тони Парсонс… Са чијим се текстовима најчешће не слажете, а чији се ставови и размишљања најчешће поклапају са Вашим личним?
Па мислим да се то види из мојих колумни, али свакако да нисам истомишљеник ни са једним колумнистом у Недељнику. С Прелевићем, који је мој први човек, иделошки се уопште не слажем, са Љиљом Смајловић готово ни у чему, осим што волим да читам њене колумне, а са Апостоловским свакако. Тако да, кад боље размислим, ретко се са било којим колумнистом у Недељнику слажем, али мислим да колумне управо томе и служе – да покажу различита мишљења. И оно што је мени лично важно је да буду сјајно написане. Никад не бих пустио да у Недељнику пишу љиди који су ТВ новинари, или који нису новиари или писци, а то је основна разлика која дели наш магазин од многих других.

Премијерка Ана Брнабић је недавно изјавила да у Србији нема објективних медија. Мислите ли да је тако или се они који критикују неизбежно етикетирају као они који су ‘против’?
Наравно да није тако и да је то политичка матрица коју слушамо годинама а у којој се новинари проглашавају за политичке противнике зато што је тако лакше. Основна улога медија је да критикују, и то само показује да наша власт уопште не схвата чему служе медији.

Све се више потенцира и говори о деградираности новинарске професије, таблоидизацији, притисцима, цензурисању и манипулисању медијима и новинарима. Шта Ви мислите о положају новинарства и људи који се њиме баве у Србији?
Новинарство никад није било у тежем положају, пре свега материјално. Тиражи су пали, цена дневне штампе је неодржива, огласа је све мање. Онда логично пада и квалитет. Али ако погледате наше новинарство и упоредите са неким у региону ми имамо најбоље наслеђе деведесетих, као и доста слободних и храбрих новинара. Мислим да нас то издваја. New York Times, на пример, уопште није одобрио лиценцу за своје издање у Мађарској и Пољској, а то показује да и овакво какво је наше новинарство је добро.

Морамо се осврнути и на причу о надолазећим изборима. Саша Јанковић је изјавио да је најважније да се од Београда и Србије направи боље место, и да се подржавају кандидати које Београд треба. Како се од Србије може направити боље место и шта је то што Београду заиста треба?
Ја све више постајем анархиста, и мислим да је за Србију једини спас потпуна либерализација и одсуство политике. Када би се неко у бизнису понашао овако, а ми стално чекамо месију и политичаре да нас спасу док нас они деценијама уништавају, брзо би пропао. Наша земља уосталом зато и пропада.Ипак, овде људи воле вође, и верујем да је мој став у мањини. Тако да нам само неким спољним променама или чудом може бити боље. Јер данас имате за десет одсто више високо образованих људи него пре двадесет година, а то би требало да значи да ће за макар десет одсто бити више људи у позориштима или читати добре новине. А све је обрнуто. Тако да је проблем системски.

Ђорђе Балашевић у својој новој песми “Дно дна”, којом преноси своје мишљење о политичарима и стању у друштву, каже: “Напиши нешто, макар и ситним словима”. Слажете ли се са називом песме? Колика је заправо моћ тих ситних слова, могу ли да држе на површини?
То је мој животни став. Увек бих пре живео у земљи без државе него у којој нема медија. Сматрам да је дужност свих нас да отворено причамо и не водимо рачуна шта ће о томе да мисли власт или твитер заједница. Није то ствар храбрости већ цивилизације. Страшно је да живите у XXI веку – веку дигитализације и да кријете своје мишљење. То јесте Северна Кореја.

Претходне године објавили сте последњу колумну Умберта Ека “Када бих владао светом”, где наводи и то да млади треба да науче да филтрирају информације које добијају, као и то да да би натерао све људе да прочитају његове књиге како би схватили да свету заправо не треба владар. Да сте се игром случаја нашли на његовом месту и писали сличан текст, шта би било када бисте владали светом?
Никад не бих владао светом, посебно не на тај начин јер ја мислим да свету не требају вође. Људи који раде са мном знају да друге гурам више од себе, да њих предлажем за награде, да мислим да су бољи новинари од мене. И ако је то тајна успеха сваке организације, онда треба да буде и државе. Људи треба да владају светом, а не – човек.