Интервју недеље

ПРАВЕ СТВАРИ СУ ЈЕДНОСТАВНЕ

3. јул 2014.
Јована Антић

Живимо у времену лоших ђака и зато немојте да будете скромни јер ће вас појести безобразни, барабе и недаровити.

У бифеу Народнох позоришта са препознатљивим осмехом започиње разговор глумица Љиљана Благојевић чија је „личност обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког израза.

У позоришту је одиграла више од 60 улога, снимила је више од 50 филмова, серија, такође је добитница многобројних награда, свесна својих квалитета и признања не говори о томе, већ пушта да њена дела говоре уместо ње. „Награда „Жанка Стокић“ јесте награда за животно дело, али у пуној зрелости и пуној снази, значи није награда која описује него је награда која обавезује на даљи рад и мени је врло значајна, пре свега зато што је Жанка највећа српска глумица и важно је да се њено име, тај велики раскожни дар не заборави.“

Међутим, потпуно неочекивано њеној скромној природи, она додаје „ Мислим да скромност није врлина, поготово док си млад, не смете да будете скромни, ово је друго време. Знате шта кажу, Бог среће је намазан уљем, има само један чуперак на челу и постоји само један тренутак када он пролази поред вас у коме можете да га ухватите за тај чуперак и задржите са собом, иначе ће вам се измигољити и отићи“. Немојте да будете скромни јер ће вас безобразни победити, ја то сад говорим, а нисам била пример тога, али сам живела у другом времену, у времену када је Емир Кустурица бирао глумце, њему ниси могао да наметнеш ко ће играти. Нису били редитељи који су одани странкама, партијама… А то сто сам ја кажете скромна…“, после краће паузе замишљености наставља, „мислим да је битно направити разлику између скроности и једноставности, верујте ми, праве ствари су јако једноставне, све што је компликовано, иза тога се крије неталенат, то је само мозгом смишљено, а нема дара. Дар мора да постоји, а дар је једноставан. То је када гледате на сцени представу и видите једног глумца који ништа не ради, а стално му се враћате да га опет гледате, е то је таленат.“

Две године је студирала на Технолошком факултету, онда га напушта и одлази на Факултет драмских уметности, схвативши да је то њена љубав „Ја обожавам глуму, волим је, она ми нуди све оно што ја у животу не бих могла да будем, краљица, дивна жена, да будем љубавница, да будем мајка другачија него што јесам, свашта ми нуди и да видим шта ја то све у себи имам. Глума је диван посао, диван занат, мукотрпан, ојачаш своју лишност, стално си на провери, неки критичари вас оцењују да ли сте добри или нисте и морате да будете јаки да не бисте пукли као особа и као човек. Мислим да је најважније да радите посао који волите, мој супруг каже и да живите са особом коју волите и онда ћете бити срећни.“

По завршетку академије дипломирала је са просеком 10,00 и награђена је наградом Мате Милошевића као најбољи студент генерације, „награду Мате Милошевића не можеш добити ако ниси све испите давао у јуну, значи да сам била нека врста штребера“, уз осмех наставља, „не бих рекла толико штребера колико у ствари сам ја волела да лето имам што дуже и волела сам да ме тај септембарски рок не оптерећује него да будем слободна до октобра.“

Са својим супругом, драмским писцем и драматургом се први пут срела на ФДУ. Једном јој је код портира оставио ружу и писмо и то је био поћетак њихове љубави која траје и данас. „Брак јесте неко толерисање и јесте разумевање. Мислим да се човек, ако је ушао у брак из љубави, одлучује на растанак једино ако му је живот угрожен, значи ако пије, коцка се, слоставља вас психички, онда морате да одустанете од брака, онда је то пакао. Морате задржати и сачувати себе као индувидуу, оног момента када се поништите, ви нећете бити занимљиви ни сами себи, а камоли неком другом. Љубав није заробљавање, него је отпуштање, знаћи морате да дате вашем партнеру слободу, ако је он квалитетан човек он вас неће повредити: Морате се изборити и за своју слободу и једино тако можете доживети добар брак.“

После скоро тридесет година Љиљана Благојевић се опет срела са другом из студентских дана, Мимом Караџићем и уз велики осмех прича о свом колеги „Да, Мима и ја смо били најбољи другови на факултету, дружили смо се, били смо најстарији, а друго били смо најнеспретнији за балет и разне игре, па смо увек били најтрпавији и најкомичнији пар. Играли смо у серији Војници и после ево много година, скоро тридесет година, Мима ме је позвао да глумим са њим и кажу људи да добро идемо једно уз друго, разумемо се, волимо се и верујемо једно другоме.“

„Никога не гледам као конкуренцију, прошло је то време када сам осетила можда у себи неку малу завист, јер је нако добио улогу а ја не. Све сам урадила да се изборим са том лошом особином, јер је она погубна за мене, она ме кочи, она мене трује, она мене чини лошијом особом и чини ми незадовољном и несрећном. Мислим да оно што сам одиграла то ми је било суђено, да све што нисам добила није ми ни припадало, ако је отето о теме не желим да размишљам, задовољна сам са овим што сам одиграла. Ја сам мој живот на неки начин означила, напунила биографију и сад ми остаје да уживам у неким другим лепотама, али вама је изузетно тешко време припало. Међутим, знам да у овако кризним временима као што су сада, морате улагати у знање и да је то једино што може да нам значи у нашем животу и да је то једино сто је увек са нама и са тим можемо да одемо било где у свет јер смо квалитетни и успећемо.“