Правда за реп

Музика као један вид уметности служи за изаражавање енергије, емоције, мисли аутора употребом инструмената. Поруке које те песме садрже могу бити везане за љубав, лични животни проблеми, критике друштва, ширење позитивних вибрација… У мору жанрова свако нађе нешто за свој сензибилитет или тренутно расположење. Међу њима се реп музика посебно критикује од стране осталих праваца због тога што по њима то није ,,музика” јер нико не свира нити пева, него је то обично рецитовање преко бита, који је настао као преузета деоница из фанк, соул, џез, рок, фолк инструментала и семплована или су на компјутеру куцкани дугмићи и направљена је матрица вештачким путем.Ако бисмо тако банализовали онда је хеви-метал музика за трескање прљавих металика, ЕДМ поџанрови (хаус,транс,дабстеп,…) туц-туц ударање у главу за рејвере под дејствима таблетица, а класика само за уштиркане студенте музичких академија и њихове бабе и деде.

Пре свега треба да се расчисти између појма хип хопа и репа. Хип хоп је читава супкултура, чији је реп као вид лиричког изражавања само један од четири основна елемента. Ту су и ди џејинг, брејкинг а.к.а. брејкденс и графити. Ди џеј је у прапочецима био главна звезда, не ем си. Било је најбитније ко има боље вештине скречовања, ко располаже бољим песмама, ко прави бољу журку. Шта више су били и ем сиеви, док се вештине нису развиле, те су постали бржи, усредсређенији на миксовање и нису имали времена за изговарање узречица и римица на микрофону. Е, ту тек долазе ем сиеви на сцену, који су Робини Бетменима за микс пултом. Прави ем сије тада служио као ПР ди џеја, прво њега представи па себе, али су и они временом почели да напредују, да им риме буду сложеније, теме озбиљније и на крају су преотели хип хоп од ди џејева.

Под најутицајнијом песмом репа икад сматра се Месиџ- Грандмастер Флеша и Фјуриус фајв (1982.), с тим што Флеш није имао никакве везе са текстом, већ је био ди џеј, а револуционарне риме су дело Мели Мела, члана петорке. Од ове песме хип хоп преузимају ем сијеви јер су они ти који утичу на слушаоце. Ди џеј јесте био до тада главни у свом крају, али у глобалној причи дискографских кућа, шоу бизниса, МТВ-а његово сецкање инструментала није битно када имаш ликове који причају ,,да их не гурају, јер су већ на литици и покушавају да не изгубе главу“,

Истина, хип хоп и реп са њим се променио кроз 40 година постојања, тако да је поприлично скренуо од својих првобитних постулата и корена. То је можда највише допринело замеркама, нарочито јер је исконски облик хип хопа преко 10 година био ушушкан у блоковима Бронкса, Квинса, Бруклина, Харлема… Свету је реп познат 30-ак година, пробијањем РУН ДМЦ-а на МТВ, а код нас је прошло 20 година од излазака првих издања.

Хип хоп је настао међу сиромашним, угњетаваним народом, гурнутим у зидове блокова и многи нису себи обезбедили образовање, него су се сналазили на улици. Ако неко успе до колеџа у то доба да стигне, био би велики изузетак. Тако су разни инжењери, лекари, адвокати завршавали по бандама и сналазили се како су знали, у доба после убиства Мартина Лутера Кинга, док је још буктао расизам. Те момке није имао ко да учи нотне системе, хармоније, октаве, парне и непарне ритмове,… Таленат који су поседовали пренели су на оно што су имали-плоче.

Рекло би се да хип хоп нема скуп карактеристичних инструмената, зна се шта се користи у блузу, кантрију, нашој народној музици, треш металу, само овде смо недоречени. Плоче су хип хоп инструмент. Када могу триангл, чешаљ, лист, чаша да се користе за музичке сврхе, може и ово. Разлика је у томе што овај инструмент већ у себи има мелодију, којом се ди џеј поиграва, рукује и прави другачије аранжмане, од старог прави ново. Можда не зна како се свира Ц,Д,Г,Е, али има ,,жицу” за нешто што просто

Еволуцијом репа вербални тип интелигенције преузео је примат, тако да је музикалност прешла у руке продуцената. Као што постоје виртуози на гитари, постоје и на микрофону, ликови који пливају кроз тактове, играју се шемама рима, речима, слоговима, изговором, дијалектима. Када се слуша рецимо флоу неког од Бигова (Ноторијус, Пан, Ел ) звучи као солажа џез саксофонисте, тако да се може буквално сматрати уметношћу. Многи од њих попут нпр. Марчела сматрају се модерним песницима. Оно што су некад били Боб Дилан, Балашевић, Милан Младеновић, Џони Штулић и многи други по утицају текстова на публику, данас су репери.

Не можете да кажете да Др Дре, Ди џеј Премиер, Канје Вест, Рутс, Лорин Хил или код нас Скај Виклер, који је био задужен за музику на церемонији отврања Универзијаде, нису музикални, само ту музикалност изражавају кроз оно што је из њиховог окружења. Можда би неко од горенапоменутих антологијских текстописаца био репер да је рођен у Јужном Бронксу, а не у Европи у доба доминације рока.

Злоупотреба тога да не мораш да певаш, а да будеш на траци широка је и у свету и код нас. Тако су код нас ,,реповали”бар у том техничком смислу и денсери Др Иги, Ђоле Ђогани, Дак, па све до данашњих Ем си Стојана, Ем си Yанка, Елитних одреда. Но, у сваком дворишту се нађе корова, тако да не верујем да су панкери поносни на неке песме Грин Деја, што важи и за фанове електронике и Дејвида Гету.

Пљује се и по томе како се фаворизује материјализам у комерцијалном репу: златне кајле, платинасти сатови, аутомобили, фелне, шампањац се лиже са задњице стриптизете… То је у ствари претеран первентиран облик онога што је базична тема репа-хвалисање. Најобичнија реп песма је тзв. репрезент репера, ко је, шта је, какве су му риме, стил, флоу ( ВИП-Лова, моћ, поштовање као најбољи пример), али се то временом и уласком новца у хип хоп изопачило. Реално, просечног фана музике не занима што ти је сваки дан у блоку тежак, ортаци на допу, породица прима социјалну помоћ, он просто хоће да се забави и да ужива у музици. Иако су гето приче, побуњеничке, љубавне песме само варијација на тему, свакако шаљу много озбиљнију поруку од ,, Ти, ти си га упознала /једне љетне вечери/ он, он те пољубио /док море се пјенило…” или ,,Не би било лоше да Кабрио Порше паркираш у моју гаражу..”.

Реп је музика која је наследила рок и панк по свом бунту, енергији, ставу. Постоје различита гледишта и укуси, што је савим нормално, али не треба омаловажити нешто што ти се не свиђа, већ треба поштовати уколико је у то уложен озбиљан труд, јака порука и искрена емоција.