Вести из несвести

ПРАСТАРА ПИВАРА

26. јун 2018.
Душан Рацић

Трг Ђорђа Вајферта је празан, добро, ипак је среда, а и касно је већ. Наспрам Трга стоји зграда Пиваре, потпуно је неосветљена, не изгледа као да се ико поноси њоме. А и зашто би, то је можда најружнија зграда у центру. Састоји се од више објеката, неки су обнављани током година, неки су сасвим аутентични и стари колико и сам комплекс. Тај део који је реновиран деведесетих, уејдно и најновији, сада је ресторан и простор за славља, има добру храну, али не верујем да пролазници који долазе у Панчево тако замишљају установу стару 300 година.
Бити град који слови за колевку пиварства на Балкану носи са собом одређену одговорност, Панчево са собом носи ово наслеђе. Међутим, шта она уопште значи људима? Зар није фасцинантно, скоро нестварно, замислити да се на овом истом месту, пре три века, у овој истој згради, правило пиво, а сад, људи пролазе поред њега одвраћајући поглед. Старији се сећају фабрике и кафане, Зоран Вуковић је радио у кафани као конобар током 90их и присећа се тих времена са осмехом на лицу, „Пиво се производило и точило на истом месту. Иако је тада пивара већ била на свом заласку, заиста је била част бити део нечег толико значајног за град. Старије колеге и гости препричавали су анегдоте из неких старијих времена, гостију је било пуно, а ми млади смо радили и упијали атмосферу. Почетком 2003. године пивара је приватизована, смањена је производња, и велики број људи отпуштен, док се коначно није угасила 2008. године.“ Они још старији се сећају златног доба и времена Вајфертових када се производило и до 50 хиљада хектолитара пива годишње, а шта остаје младима?
Пивара није имала само привредни значај – у сали су веома често панчевачка хуманитарна, женска и уметничка друштва, као и друге организације, одржавала добротворне приредбе, села, концерте, позоришне представе и друге скупове, па је Пивара имала и значајну улогу у међуратном културном животу наше вароши, као једно од најпопуларнијих окупљалишта Панчеваца.
Прекопута Пиваре стоји кафић „Слад“, ново место које служи искључиво крафт пива. Локација овог кафића није случајна, стари пиварски крај добио је ново лице, можда управо оно што је потребно да људима поново пробуди љубав према јечменом напитку, а и да их подсети на славну прошлост овог трга. Познато је да су у овом делу града снимљене сцене из филмова: „Кад будем мртав и бео“, „Маратонци трче почасни круг“ и „Балкан експрес“. Да ли људи још увек осећају нешто када пролазе овим улицама, или је то само сјајна прошлост?
Идеја, помоћу које је старо језгро града поново требало да заживи, јесте манифестација под називом „Дани Вајферта“, у част Ђорђу Вајферту. Организатор манифестације, Туристичка организација града Панчева, најављује догађај као прилику да се точи врхунско занатско пиво, слуша најбоља музика, пруже најфинији укуси хране уз пиво, и дружи са уметницима и занатлијама кроз многобројне пратеће догађаје у пријатној атмосфери. То наравно значи гужва, пљескавице и Ђуле Ван Гог. Атмосфера је вашарска, гомила људи, мирис роштиља, и звук Еx-Yу хитова који одзвања. А од прошле године, уведен је конкурс за најбољи слоган. Довољно је рећи да победнички слоган гласи: „Добро олади, о господи се ради!“Рекло би се да не постоји прави повод за овако нешто.
Последњи пут када је овај трг истински заживео био је за време прошлогодишњих априслких протеста, када су стотине револтираних Панчеваца, након дуге шетње по граду, стали испред зграде РТВ Панчева и позвали их на одговорност за мрак на медијској сцени града.
Можда баш Трг Ђорђа Вајферта представља својеврстан бермудски троугао Панчева. Са једне стране Стара Пивара, симбол златне прошлости, са друге, „Слад“, ново, свеже место, симбол младости и оптимизма, а са треће РТВ Панчево, симбол напредне будућности. Ако се човек без компаса нађе у средини овог троугла, могуће је да ће се изгубити.
Зар није обнова пиваре и коначно решење њеног статуса бољи начин да се ода пошта овако великом предузетнику и хуманитарцу? Уместо да се овакве манифестације, на граници укуса, понављају из године у годину, са све лошијим репертоаром, у циљу бесрамне промоције локалних политичара. Последњи покушаји обнове били су почетком 2017. године као сарадња са амбасадама Мађарске и Румуније, о овим покушајима, није се даље дискутовало.