Балетски је уметник. Играч, кореограф и професор. Сремац у Београду. Песник. Први из породице који је отишао у уметност. Четрдесетогодишњак који је као дечак изабрао да напредује и направи нешто од себе. Александар Илић живи своју професију и с осмехом на лицу открива како је кроз игру променио свој свет.

Француска улица број 3, café на четвртом спрату. Ред великих уметничких дела, ред некаквих црно-белих њихових фотографија. Де-мол, це-дур. Позната лица и њихове приче. Срећни људи и бољи живот. Саша, како га од милоште вероватно цео свет зове, у борби са временом утрча онако спонтано по мене. Срдачно ми пружи руку и већ у следећем моменту гледаo сам га на Великој сцени Народног позоришта, на проби класичног балета. Онижи, окретан, предан. Како касније и рече, све је то љубав.

Никада није веровао да у животу постоје границе за наше жеље или снове, и на то су га не тако давно подсетиле његове „Госпође“ са којима ради.

Оне су сјајна екипа једних остварених жена у златном добу свог живота окупљених у оквиру једног пројекта. Најмлађа је имала у то време 62 године, а најстарија 80, и невероватна је њихова енергија којом су и све оно немогуће учиниле могућим.

„Госпође“ немају никакво претходно сценско искуство, само отварају могућности другачијег друштвеног модела који подразумева заједништво у креативном чину. За циљ имају преиспитивање предрасуда везаних за зрело доба.

 

Као да има почетак и нема свој крај

Путеви су нам одређени још у најмлађим годинама, или се тако десило бар код њега. Није било случајности. Врло напоран му је био период школовања и усаглашавање музичке и балетске школе.

Уметност је као и спорт једно широко поље где морате да имате подршку своје породице, финансијску подршку и пуно одрицања од свог живота. Када научите да живите тако онда нема назад.

У свом најранијем периоду одрастања пролазио је све, како заљубљивања тако и изласке, али и све је то било подређено уметности. Било је и оних који то нису могли да издрже. Балет је гледао као једну другачију дисциплину живота, а касније су га и чекале напорне представе, свакодневно одржавање форме, дуга вежбања, пробе. Он је, међутим, за себе изабрао.

Када једном станете на сцену желите стално да сте на сцени и да свој дар делите са другима.

Данас се сусреће са великим бројем родитеља који му говоре да убеди њихову децу да се не баве уметношћу како због положаја уметника у нашој земљи и малих примања тако и због једног неизвесног живота.

Ретки су ти који достигну врх, направе заиста добре резултате и могу да живе од тога. То је велики проблем, али не само у нашој земљи него и у свету. Велико је тржиште и постоје страхови да ништа нећете направити ни од свог живота ни од своје професије.

 

Тек ништа па нешто

Очекивао је да ће његов рад наилазити и на похвале и на оштре критике, и био је спреман на то. Суочавање са тим да се некада некоме нешто и нису допадали његов рад и размишљање, свакако га је болело.

Треба извући поуке из тога шта није ваљало, шта би можда било боље у односу на мој рад, да задржим себе, а опет то приближим широј јавности.

Умео је да претерује и изгуби се у свему. Окружен различитим људима, учио је лекције. Одређене митове, каже, никада није требало разоткривати.

Ту сам себе разочаравао, јер сам превише улазио у нечије животе што није можда требало, али сам знао како се онда према некима понашати у будућности.

 

У долини снова, кажеш ми, замисли жељу Александре

Уметничка игра јесте професија младих и то тако и треба да остане. Балетски уметници наилазе на много рупа у закону – одлазак у пензију колега који су испунили свој радни век, али и запошљавање младих.

То је проблем који већ годинама постоји у нашој уметности, али се радујем што се на сцени може видети велики број младих људи и надам се да ћемо брзо превазићи те наше унутрашње проблеме, систематизацију и законе којима гушимо нашу професију.

Никада није одустао. Сада обавља више послова, од чега неколико и приватно такође везана за његову професију. Већи део тих послова није плаћен, али га то уопште не дотиче. На челу је Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије, и члан Међународног савета за игру.

Било је много рада, много труда, много испуштеног времена. Све се преокренуло 2000. године доласком педагога Бахрама Јулдашева када су кренули заједно да раде, од мањих солажа па и да напредују са радом на све већим и већим задацима.

 

Гледаш тако мило у негде, у снове

Улога Мишка у представи „Ко то тамо пева“ потпуно је променила ток његове каријере, отворила многа врата и пропутовао је скоро целу нашу планету.

Стрпљење је кључ свега. Алиса у земљи чуда мора да прође свој пут и сусретне се са различитим ситуацијама док не дође до свог кључа да напусти тај сан и крене даље.

Желео је увек даље, желео је више и био је у средини која је препознала његове способности и квалитете.

 

Као да је поноћ у далеком граду

На конзерваторијуму за музику и плес „Лабан“ у Лондону 2012. године представио је свој магистарски рад My phobia – Pteronophobia, инспирисан другим чином Лабудовог језера и сопственим страхом од перја.

Лондон је донео једно потпуно другачије сагледавање уметности и живота. Јако је тешко када ви из једног стабилног окружења, једног стабилног живота, стабилне каријере поново се спакујете и са својих 30 и нешто година поново одете из свог дома у малу студентску собу.

 

Твоје испред једнако је мојем иза

Никада није осећао да се издваја у односу на своје колеге. Истиче да су блиски и емотивни једни према другима.

Осећао сам се више као лидер који ће повући друге да идемо можда у нешто боље.

Као играч, Александар интерпретира целокупни репертоар од класичног и неокласичног до савременог балета и добитник је бројних признања Народног позоришта за рад и допринос, Златне значке и Награде за животно дело „Филип Вишњић“.

Награде види као природан след ако нешто уради добро, али и као обавезу да, уколико је неко већ препознао његов рад, мора да настави далеко више да ради.

Ако не добијете ниједно признање, не значи да ви нисте добри и да иза вас није један квалитетан рад.

 

Као да је изгубљен па пронађен маштар

Оснивач је прве и једине акредитоване високошколске установе за уметничку игру у Србији.

Ми смо тржиште које се тек отвара, имамо јако младе играче и већ сада су неке генерације младих кореографа показале и доказале свој рад и таленат и своје способности.

Мисли да је баш игра као универзалан језик терен који треба да се испитује и доноси сваки пут нешто ново, и жели да истражи неки други контекст кореографије и играчког вокабулара.

Отварањем Института за уметничку игру његов живот се променио – сада има контакт са младим људима, са једном потпуно другачијом средином младих уметника за које каже да већ иза себе имају велике радове и амбиције.

Не трудим се да им будем узор нити да их кореографски усмеравам да размишљају као ја, али се трудим да сам увек ту за њих и да могу да ми се обрате кад код се нађу у ситуацији која је безизлазна, а то се у уметности јако често догађа.

 

Вечерас смо, ето, миленијум после, напокон негде

Било би му драго уколико би неко желео да се бави његовом праксом и истиче да је сваки од његових студената на Институту свакако и један од његових наследника.

Учи их да буду отворени за нове информације, да увек изађу из комфора и простора где се осећају сигурно, да имају стрпљења према себи и свом раду, да праштају себи грешке јер су оне део сваког успеха и да стално раде на свом образовању.

Да могу све испочетка био бих мање критичан према себи – то је највише утицало на циљеве које сам себи постављао и изазове који су сваки пут били све озбиљнији и недостижнији у односу на претходне.