Позорница оних којима се сви подсмевају

„Обућа коју носите није добра за ваша стопала. Направљена је по стандардима који су такви да нема довољно места за све прсте…“, сталожено је говорио старији човек, дуге, седе косе, слободно пуштене да се са њом поиграва ветар, док је ходао између путника. Све време махао је патофном направљеном, по свему судећи, у кућној радиности.

Тог дана, на перону железничке станице Нови Сад, било је још суморније него иначе. Главним холом нису трчкарала деца, а и голубови мировали су шћућурени на ивицама прозора. Службеници су гледали своја посла, као по обичају, и упорно игнорисали питања разочараних путника. Ветар је свима руменео образе. Нико се није смејао док је женски глас са озвучења, потпуно безизражајним тоном, објавио да воз за Београд касни 40 минута. Када би само знали зашто се ово стално дешава.

„Слушајте ме, људи, не будите глупи! Ваша стопала су дегенерисана и извитоперена због лоше обуће…“, настављао је он упорно, иако су се сви понашали као да не постоји. Одело на њему било је старо, али чисто. Са собом је носио подједнако стару торбу. Није одустајао. Изгледао је као неко ко живи свој сан и не одустаје од својих убеђења. Једино он је нарушавао сабласну тишину окупљену у гомили иза жуте линије.

Воз је коначно стигао. На лицима путника видело се олакшање. Купеи су се испразнили, па муњевитом брзином поново испунили људима, заједно са одлучним обућарем, и звук локомотиве која се удаљава оставио је железничку станицу Нови Сад поново у тишини. Прве капи кише пале су на колосек. Неонски знак почео је да трепери, па се угасио.

Железница је у Нови Сад стигла још давне 1883, а њена станица стално је проширивана. До краја Првог светског рата носила је име „Ујвидек“, а тек касније „Нови Сад“. Била је у функцији све док, због потребе ширења града према Дунаву, траса пруге није измештена у северни део града. Како је изграђен нови бетонски железничко – друмски мост, инжињера Жежеља, на том новом делу била је неопходна и нова железничка станица. Жеље су биле да и нова станица буде посебна, јединствена и модерна. То је постигнуто тестерастим обликом кровне кошуљице, главним холом без стубова и са 17 врста стручно одабраних и уграђених мермера.

Прегажена једино временом, од 1964. године, железничка станица Нови Сад, са својим особљем дању и ноћу стоји на услузи свим путницима иако и после 52 године њен пројекат још увек није до краја остварен.