ПОЗОРИШТЕ НЕЋЕ УМРЕТИ

Из године у годину, буџет за културу је све мањи. Услед свеопште економске кризе, новца најпре понестаје за позоришта, музеје, биоскопе… Прво чега се људи одричу, обузети бригом како да преживе, јесу културни садржаји. Оно што плаши, јесте чињеница да и власт нема новаца за културу.

Како позориште да “преживи“, да ли би комерцијализација решила проблеме, на које земље се можемо угледати и какав је однос политике према театру… Разговарали смо са најпознатијим српским театрологом, човеком који се већ пет деценија “дружи“ са позориштем, Јованом Ћириловим.

Од 1956. године сте ангажовани у позоришту. Покушајте да направите паралелу између односа политике и театра шездесетих година и данас, потом деведесетих и данас.

Наравно да је теже направити паралелу између онога што је било ближе. Шездесетих је позориште више било под неком паском, под контролом, било идеолошком било репертоарском контролом. Али опет финансијски стабилније, јер они који су давали новац, веровали су и да имају право да контролишу. Данас је позориште далеко слободније, али никада финансијски нестабилније. Ипак, према броју позоришта која су финансирана деведесетих, то је далеко већи број. То није случај данас западу. Готово да у Београду не постоји иједно позориште које нема помоћ ни са које стране. Сва су у мањој или већој мери дотирана.

Када сте поменули запад, реците нам као дугогодишњи познавалац позоришта, на чији модел функционисања позоришта се можемо угледати, а ко нам је најсличнији по проблемима које имамо у театрима?

Најсличније су земље из региона, а ту су још и Бугарска, Румунија и Мађарска, која се ослобађа само једном вида позоришта. А свакако се можемо угледати на Америку. У целој тој Америци, изузев у неким провинцијама, нема репертоарских позоришта. Остала драмска позоришта живе од публике. Свакако, улазнице су веома скупе. То код нас не би функционисало, јер би на снази била економска цена карте. Позоришта би остала пуста, јер људи не би могли ту цену да плате.

Једном приликом сте изјавили- како позориште не сме да упадне и замку политике и да се против глупости и неслободе политичара бави на лош уметнички начин. Који су начини да позориште “изађе на крај“ са политичарима?

Има више начина излажења на крај. У сваком случају, позоришта се не могу у потпуности ослободити утицаја, јер од политичара зависи њихов буџет. Али, политичари се и не мешају. Они се уплићу највише у постављање главних људи на чело театара. Није тајна да се управници углавном именују по страначким критеријумима. Или је то квота. Па се каже, то позориште припада Демократској странци, ово некој другој, одмах до ње. Тако се то распоређује. На овај начин се закон апсолутно не поштује, и то да се мора расписати конкурс и изабрати најбољи.

Урушава ли се на овај начин углед позоришта?

Не знам, зато што никада нисмо имали неки други метод, да смо видели да конкурси “раде“. Вероватно би било боље да је већа конкуренција. Могу да кажем да прави људи не долазе на права места, а можда би то био случај да избор “иде“ преко конкурса.

Има ли сте прилику да радите са многим позоришним величинама, једна од њих је, на пример, и Мира Траиловић. Видите ли данас некога у позоришту ко га може “покренути“?

Свако време има своје људе. Они попут Мире, са којима сам радио, имали су дугу каријеру, доста су тога урадили у позоришту, па су тако остали у нашој свести. Можда је и међу нама неко, а да тога нисмо свесни. Издвојио бих некога, а ко ми први пада на ум, јесте човек који је доста тога урадио за Звездару, Душан Ковачевић. Пише одличне драме и може да дође у конкуренцију, ако не са Стеријом, онда сигурно са Нушићем. За мене он пише и боље од Нушића. А притом је способан и да организује и да изрежира. Свакако да има бољих редитеља од њега, али писаца нема.

Проблема у позоришту је много, најкрупнији су они са новцем. У којој мери би комерцијализација решила финансијске потешкоће?

Не може се тако, то је погрешан пут. Може донекле, ево зашто. Лажна комерцијализација, давање лаких комада никада код нас није решавало проблем. Код нас у доба највећих криза, а хвала богу, доста их је било, најпопуларнија представа је била “Буре барута“. Једна тешка социјална представа. А све оне лаке комаде које смо у ЈДП-у покушавали да дајемо, неке фарсе из прошлости или сада, неке лакрдије, нису донеле новац. Ми недовољно познајемо наш народ. Људи у тешким приликама траже од уметности једну релативну озбиљност. Не кажем да то буде тешка форма и да то буде досадно, али уметнички добро прављене представе, атрактивне, које немају за циљ комерцијализацију и “забавизам“, оне су у суштини комерцијалне. Оно што је на западу комерцијално, то код нас није. Публика је друкчија. Народ од уметности тражи ако ништа друго, онда одгонетку од својих проблема. Не утеху, већ кључ људске егзистенције.

Један од противника или савезника позоришта могу бити и штампани или електронски медији. Могу ли они више да помогну или одмогну нашим позориштима?

Више могу да одмогну, хајде да употребим тај лоше сковани термин “забавизмом“, него што могу објављивањем лоших вести и коментара. То не, они чак то и не раде против позоришта. Али васпитавањем лошег укуса, и тежња ка том забавном, могу да униште. Има мало драмских тема, а подоста контарпродуктивних серија које су приковале за екран чак и неке људе чији ја интелект јако поштујем. Те серије су опојне као дрога.

Ваш пријатељ Драгосав Срејовић Вам је једном приликом рекао- како Ви и у позоришту и на јави изигравате спасиоца. У којој мери себе доживљавате као некога ко може нешто да поромени у позоришту?

Ја доживљавам себе као некога ко покушава да спасава, а не као некога ко сигурно спасава. Ја сам рођени оптимиста, па се то онда претвори у синдром спасиоца. Ипак, верујем у позоришне људе, и мислим да су веома способни. Има поред мене много спасиоца. Позориште неће умрети!