Познати ликови и непозната имена

Кондуктер, полицајац II, рањеник на носилима, разносач новина, келнер, продавац у пекари, ситничави комшија… ово су само неки од више стотина ликова које су ови људи играли у својим каријерама. За њихово препознавање се користе реченице попут „е, ово је онај што му је Бата опалио шамарчину у оном филму“ или „овога је Тихи убио из заседе“. Али иако епизодиста у сопственом животу је неопростиво бити, постоје делатности у којима је то можда и пожељно. Одиграти двадесетак минута месечно у дресу Реала из Мадрида и тако зарадити око 1000 просечних српских плата је на пример веома пожељно, али и одиграти пола минута, минут у неким од великих југословенских филмова и серија има својих чари. 
„Важно је учествовати“ је правило које и те како важи за споредне глумце, јер да није њихове глуме не би било ни филма. А бити споредни глумац значи имати личност, али само то није довољно. Та личност мора да избија из сваке црте на лицу, из сваке гестикулације, јер гледалац нема времена да детаљније упозна епизодни лик. И зато док главни глумци имају цео филм да нам представе свој таленат, споредни за то често немају више од једне сцене. Најбољи међу њима нам већ у првој реченици успешно стављају до знања какав је њихов лик и која је његова сврха у причи. А ко су најбољи међу њима? На основу препознатљивости, заступљености, осећаја за меру и уверљивости, ово су пет глумаца који су најчешће и најбоље играли споредне улоге.

5. Душан Почек
dusan pocekКада је прошле године преминуо овај сјајни глумац, реакција многих је била „па мислио/ла сам да је он одавно умро“. Управо је то највећа похвала за човека који је бар три деценије играо људе ближе смрти него животу, џангризаве и болесне старце, а углавном недоказане хипохондре. И тако док ће рецимо Џејмс Дин и Брус Ли остати „вечно млади“ у својим улогама, Павићеве серије попут Бољег живота и Срећних људи су створили Почеков имиџ „вечно старе“ особе. А веровали или не, постоје филмови у којима он нема седу косу, наочаре и дрхтав глас. Своју филмску каријеру је започео још шездесетих година, међутим његове стандардне улоге пре Кокиног станодавца Јездимира Ускоковића су биле доктор у филму Боксери иду у рај, пословођа у Љубави на сеоски начин или купац бунде у Позоришту у кући. Тако да све док му се коса није проредила, а кукови занемоћали могло би се рећи да Душан Почек није нашао правог себе на екрану. А једном када је почео да кука на малу пензију, тражи лекове по кући и да штапом прети сваком ко га не поштује, није стао. И у томе треба бити најбољи, а он је то био.

4. Владан Живковић

455917

Да ли су велике улоге неопходне глумцу да би постао велики? Владан Живковић је доказ да нису. Јер играти у троцифреном броју филмова без иједне једине главне улоге, а ипак стећи довољно поштовања да постанете председник Удружења филмских глумаца Србије само по себи говори о томе колико значајан један споредни глумац може да буде и какво поштовање колеге могу да имају за њега. У свом резимеу има и антологијске филмове попут Балканског шпијуна или Специјалног васпитања, а уписао је и сарадњу са великим Семом Пекинпоом у ратном остварењу Гвоздени крст. Његови ликови су углавном доброћудни и простодушни људи, а ако некад и глуми рецимо полицајца или војника, то никад није један од оних који су само у филму да би извршили наређење, већ углавном онај који управо прекрши своје дужности и то или из сажаљења или из једноставне етичности. Оно што је Љубиша Самарџић међу глумцима који су добијали углавном главне улоге, то је Живковић међу епизодистима, а то је први избор за улогу такозваног „човека из народа“, са свим малим манама и великим врлинама људи са ових простора.

3. Драгољуб Гула Милосављевић

Као неко ко је био првак Српског народног позоришта, Милосављевић није имао превелико интересовање нити превелике амбиције у вези са филмом. Његова љубав према театру резултирала је да данас постоји позоришна манифестација „Гулини дани“ у Петровцу на Млави, али је вероватно допринела и том растерећеном стилу глуме на филму и посебно телевизији. Лепршаво се Гула понашао у својим улогама, па су сви ти симпатични чудаци, а понекад и неугодни перверзњаци, деловали више као игра и забава за њега него као озбиљан глумачки посао. Углавном јаки на речима и никакви на делу, његови ликови су умели да изазову осмех и поред тога што су према сценарију мање-више требали да служе као „врећа 266 701за ударање“ комичарским асовима Чкаљи, Бори, Смокију. Управо су улоге уз њих у Камионџијама, Дипломцима и Врућем ветру зацементирале Милосављевића као шампиона чвркнутих споредних ликова на ТВ-у, а можда остаје и мали жал што није био нешто већи љубитељ екрана у односу на позоришну сцену. Али могуће да би тада и његове интерпретације биле уздржаније, а онда то више не би био Гула.

 

 

2. Милутин Бутковић
Штета је за господина Бутковића што није радио тридесетих година у Холивуду или што се197 467 код нас није правило много гангстерских филмова у његово време (ако иједан). Зализане косе, софистицираног гласа и џентлменских манира, Милутин Бутковић је деловао као прекаљени филмски мафијаш тек отпуштен из тамнице, спреман да се врати на старе стазе. Ликови које је играо су често били управо цинични преваранти, а разлог зашто није постао и значајнији симбол играјући такве улоге (попут рецимо великог Боре Тодоровића) лежи можда у томе да када их је тумачио није ишао на карту симпатичности, већ је до краја хтео да их направи љигавима и искваренима (Поскок из Камионџија), а природна углађеност и шарм су му дозвољавали да без икакве муке и чини се икакве промене приступа одигра и улоге цењених и респектабилних људи (Хаџи Синанудин у филму Дервиш и смрт, министар Антић у серији Слом). Међутим, поприлична је контрадикција да је можда ипак најпознатији по улогама у дечјим серијама На слово, на слово и Невен. Немогуће је одлучити које су му боље ишле од руке, а сама различитост говори каквим је глумачким опсегом располагао. И док су други глумци са ове листе потпуно у елементу када њихова улога не траје више од пар минута, за Милутина Бутковића се ипак може рећи да је имао харизму за главне улоге и да га је можда само једна пружена шанса делила од врха листе највећих имена нашег глумишта.

1. Предраг Прежа Милинковић
Човек с којим само Бата Живојиновић може да се мери по броју улога, а коме скоро нико не зна ни име. Прошао је сва могућа занимања у својим улогама, делио сцене са вероватно свим глумцима који су ходали овим просторима. Врсту ликова које је он играо је немогуће описати, јер је играо све. Рецепционер, кочијаш, сенатор, немачки војник, играч фламенка, није битно. „Дајте улогу Прежи, а он ће се већ снаћи”, често су знали да говоре режисери с којима је радио, а било их је на стотине. Могло је да се деси да игра и два различита лика у истом филму, а помало је изненађење да не постоји податак да је играо и два различита лика у истој сцени. Ако би морали да се издвоје бар по једна улога и сцена које ће остати највише упамћене из (пре)богате каријере, то би могле да буду улога хладног и професионалног батлера Софронија у Срећним људима и сцена из Балкан експреса када Тома Здраковић одбија да пева за Немце, а Прежа неуспешно покушава да га уразуми и убеди да „се прода”. 20120804193043Predrag MilinkovicМожда би неко помислио да је човек тако специфичне појаве (дугајлија, зачешљана коса на страну, дуг нос, фрфља док прича) могао да има и израженије улоге и тај неко не би погрешио, али ипак бити несумњиво највећи и најзаступљенији споредни глумац ових простора је успех за себе и Милинковић је имао среће и знања да то постане. А када глумите у практично свему што се снима у кругу од 300 километара, не можете а да не „закачите“ и понеки филм са великим светским уметницима. Ален Делон, Орсон Велс, Ентони Квин и Ђина Лолобриђида су само нека од славних имена који су имали ту част да играју у истим остварењима са Прежом.

 

 

Ово су само неки од глумаца који су пример како неколико минута на екрану зна да обележи читав живот. По епизодним улогама памтићемо и Петра Лупу, Драгомира Фелбу, Љубомира Ћипранића, Божидара Павићевића Лонгу… списак оних чија имена не знамо се продужава, али на том списку су и оне улоге које памтимо по њиховим лицима.