ПОСЛЕДЊЕ БЕОГРАДСКЕ БОМБОНЏИЈЕ

Трагом последње београдске бомбонџинице, стиже се у некада елитни трговачки и занатски кварт, који је давних дана изгубио свој сјај и стару славу. Улица Гаврила Принципа већ нешто мање од осам деценија “крије“ поред разних занатских радњи, и једну бомбонџиницу на броју четрнаест. Данас у главном граду и једина. Њена улога је већ седамдесет и шест година иста- да заслади живот Београђанима. И док се у престоници након Другог светског рата налазило више од стотину радњи овог типа, данас “Босиљчићи“ су остали на београдској калдрми- “последње бомбонџије“. Иако су деведесетих година “радње са ратлуком“ ишчезле и претворене у бутике и фризерске салоне, браћа Живорад и Бранислав свакодневно се боре да очувају занат којем их је деда научио и тако продуже породичну традицију. Улазак у ову радњу враћа у прошлост. Подсећа на детињство. Све оно што смо некада желели на једном месту. Карамеле, желе бомбоне, лизалице, срца, луше, кишобранчићи… и незаобилазни ратлук. Он је прави специјалитет ове куће. Прошавши кроз карирану завесу која дели радњу на два дела, улази се у просторију у којој се слаткиши данас праве на старински начин, ручно. Алати, столови, амбалажа… Још увек, један мали живи музеј који пркоси времену. По дедином оригиналном предратном рецепту који је некада производио тек две врсте, његови унуци данас производе чак петнаест различитих укуса ратлука- са кокосом, брусницом, ананасом, дивљом поморанџом, пистаћима, румом, чоколадом… Непромењен ентеријер из прошлога века, назив радње исписан на ћирилици, “шећерлеме“ брижљиво спаковане у мали излог и мирис слаткиша који опијају, чине да ово место, иако помало “скривено“ од градске вреве, буде омиљено како љубитељима ратлука- тако и странцима који посећују главни град. А да ли се од ратлука данас може преживети? Како нам је испричао један од браће Босиљчић, Бранислав, ситуација је тешка као и у сваком послу, али се напорним радом, од слаткиша може зарадити за “пристојан живот“. Иако, како кажу немају потребу за рекламом, њихов ратлук “путује“ светом. А они који су га пробали, често се враћају по још коју кутију ове посластице. Али проширивање производње и извоз не планирају. “Главна цака у овом послу јесте што ми произведемо колико се тог дана може продати, а сутра већ правимо нешто ново. Нама се чини да било каква промена у раду наше радње и у рецептурама, променила и дух који ми имамо. И да би то нестало, када бисмо покушали да умножимо, увећамо и модернизујемо“, каже Бранислав. Омалено “царство ратлука“ смештено на тек нешто више од двадесетак квадратних метара изнајмљеног простора отвара своје границе. Веома често сарађују са филмаџијама и дечјим позориштима која неретко траже огромне реквизите какве су лизалице, а није им непознаница и да своје производе пошаљу монасима у Хиландар. И док је некада, деда своју радњу затварао у августу због несносних врућина, браћа Босиљчић данас раде непрекидно. “Људи свакодневно имају потребу да се засладе, а током лета долази велики број гастарбајтера који желе да понесу ратлук са собом“, каже нам Бранислав Босиљчић. Ослањајући се на сопствене снаге, труде се да опстану и остану локални бренд, и не дозволе да овај стари занат изумре. Баш због нових, млађих генерација како би имале прилику да уживају у укусу ратлука који се топи. Од државе изузев тога што их “не узнемирава“ немају конкретне помоћи нити подршке. Некадашња Савамала остаје последња оаза старог Београда, а томе свакако допринпси и ова бомбонџиница, која брижљиво чува сву лепоту заната који у Београду, сасвим извесно умире.