Студентски радови

Посета Космету

23. јун 2018.
Катарина Настић

Репортажа о најсветијем српском пољу

Посета Космету

О страху, сећањима, седишту српских епископа и партријарха и славном царском граду на Бистрици

Одавно се преко Ибра не сме самостално. Српске светиње на Косову и Метохији се од ’99 најчешће посећују организовано, а ако неко жели лично тамо да путује, углавном мора платити водича, иако би се он пре требао назвати телохранитељем који је албанске националности и који брани Србе од свог народа. А с обзиром на тарифу према којој послују, није реткост да то јавно кажу.

Превозницима који возе по Космету углавном су регистарске таблице ознака РКС ( Републике Косова) или евентуално српске, углавном све може осим КМ. Ова екскурзија је организована тако да је аутопревозник превозио са новопазарским таблицама. ’ић’ и ’028’ прекрио је папирима А4 формата, тачно да човек не примети да је то намерно сакривено. „Да не провоцирамо без разлога“, правдао је возач своју креативност, а путници би само нестрпљиво климали главом, у ишчекивању поласка комбија. У ваздуху се осећала напетост, а узрујаност је била и више него очигледна приликом проласка кроз место Србица, које сада потпуно насељавају Шиптари. Кроз Србицу примећујем и феномен који ће се касније виђати целим путешествијем, велике споменике без малих минарета, карактеристичних за муслиманске споменике. Наиме, изгледа да Шиптари имају развијенији национални дух од свих осталих. Заправо, на кућама којима је окачена црвена застава са црвеним двоглавим орлом, стоји још и застава такозване Републике Косово, као и америчка застава. Наш први циљ је Пећка Патријаршија. Убзо се комби паркира испред огромних зидина, иза којих се не види ништа. На улазу стоје два војна возила Кфора. Чувари су Италијани и не делују љубазно, иако касније сазнајем да редовно добијају храну од манастира. Пропуштају нас без икакве претходне провере. Дакле, могли смо бити било ко, чак и група Албанаца. На огромним вратима на улазу у двориште стоје плакати са сликама насмејаних младића у црно белој боји, који су убијени у Пећи 1998, од стране ОВК.

Читаво двориште патријаршије одише мирисом тамњана и воска. Сестринство Патријаршије је у доба када смо стигли држало литургију у конацима, па су нам дозволиле да уђемо. Очигледно их није нимало омела тиха граја људи који су ненајављено дошли у госте. Након завршетка литургије добили смо очигледно учену монархију. Сестра Ирина је причала строго професионално, углавном о историји цркве. Провела нас је кроз све четири мале цркве, иако је било прилично хладно иконе, фреске и кандила су одавали дух православља који су нам хладноћу учунили неприметном. Лице здраво и бело као порцела упорно покушава да отера лош утисак који је о њој створен, али узалудно. „Завршила је Факултет политичких наука у Осијеку, а након тога се удала за оног несмајника (Борис Тадић), његови је нису волели па су морали да живе самостално, 16 година нису имали децу зато су се и развели, након чега се Ирина посветила само Богу“. Љубазна продавачица сувенира, бака Митра, не пропушта да ми уз причу да неки савет. „Немој да се одвајаш од своје групе, и немој да причаш српски, боље ћути“.
Топао ваздух остаје за нама како се све више приближавамо Проклетијама, није ни чудо јер су још увек под снегом. „Проклете да су Проклетије, сва нам хладноћа одавде долази“, жали се бака кад јој у јуну застудени. Прво што заокупљује поглед је храм Светог Георгија, који је готово читав спаљен 17. матра 2004. године. „Некад је у Призрену било 365 манастира и цркава, колико је и дана у години“, говори водич. Колико ли их је остало, звони ми питање у глави, као оџа који је започео молитву, али не усуђујем се да питам. Као да је прочитао моје мисли, „Сада их је осам или девет, а џамија тридесет шест“, додаје водич.
Гужва на Шадрвану као у Кнез Михајловој улици, чак су и жене исто обучене. Ретко која има мараму преко главе. У кафићу нам желе добар дан на течном српском, тако да смо се без проблема споразумели ста ћемо да попијемо и поједемо. Нису ликовали када је мом сапутнику излетело да ће домаћу кафу, па смо је добили необично љубазно на бакарним тацнама, ратлуком и филџаном. „Да ли овај град некад стари?“, замишљено упита сапутник кроз дим од цигарете. Изгледа да чика Раде не примећује ону другу страну Призрена, преко Бистрице. Тамо су комплекси спортских продавница. А омладина прелазећи преко каменог моста, прелазе времеплов и одлазе у прошли век.

Залазак сунца са овог моста обасјава пођеднаком светлошћу Богородицу Љевишку, Синан-пашину џамију и катедралу. Богослови кажу да је реткост да се црквена звона и оџа огласе истовремено, али и једни и други нас испраћају. Са друге стране моста стари град над Призреном, Каљаја, почиње да светли јаким неонкама чинећи овај град још ’царскијим’. „По собама више чираци не горе…“, започиње Шантић своју Призренску ноћ. Баш онако како се завршава ово путешествије.