Студентски радови

ПОНОВЉЕНИ СЛУЧАЈЕВИ КЕРУШЕ МИЛЕ

3. септембар 2013.
Jelena Petrović

Још памтимо керушу Милу којој су одсечене све четири шапе. Слика беспомоћне животиње остављене на паркингу шокирала је и ујединила јавност у осуди насиља над животињама. Ово недужно створење требало је да буде опомена да се овако нешто више не догоди. И после три године, слични наслови нас опомињу- „Деца из забаве заклала лабуда“, „Новосађани пронашли печену мачку“, „У Борчи одран пас остављен поред контејнера“.

Број оних који злостављају животиње све је већи, а број казни за та недела све мањи. Од доношења Кривичног законика 2006. године, надлежни органи су примили око шест стотина пријава, а тек сваки трећи починилац је кажњен- најчешће условно или новчано. И протеклог месеца животиње широм Србије, имале су више дана који би се могли означити као „дан Д“. Најчешће су страдали пси и мачке, али и један лабуд. У удружењима за заштиту животиња упозоравају да су казне неделотворне и захтевају измену Кривичног законика који би строже казнио све оне који муче или убијају животиње.

И поред три закона који штите животиње у Србији- Кривични законик, Закон о добробити животиња, и Закон о прекршајима, они често не могу обуздати нарав оних који би убили или мучили животињу. Иако, многи злостављање животиња не виде као проблем, психолози упозоравају да је то велики проблем који припада свету патологије. „Често кажу да однос према животињама показује праву природу човека. Другим речима, ако неко своју садистичку склоност и скрива од других, а има је и носи у себи , он ће је по свему судећи испољити тамо где може да прође некажњено. Овај садизам је и могућност за многе људе да пренесу своја лична незадовољства, фрустрације, па и страхове, а посебно агресију према људима, да је пренесу на недужне, незаштићене створове“, сматра Милан Костић, клинички психолог.

Да ли ће онај ко мучи или убије животињу отићи у затвор или платити казну, не зависи само од Закона. У ветеринарској инспекцији кажу да су од почетка ове године примили 108 пријава, од којих се 33 односило на злостављање животиња. Али и напомињу да не могу све случајеве решити сами. „Поред Управе за ветерину области ветеринарске инспекције, надлежни за злостављање и убијање животиња је Министарство унутрашњих послова преко полиције. Тако да без помоћи полиције, ветеринарска инспекција не може сама, ни по законима, да решава проблем“, наводи Ивана Лазић из Управе за ветерину.

Удружења гласно опомињу, надлежни не раде свој посао, често не реагују прописно, а број оних који злостављају животињу је и до десет пута већи од пријављеног надлежним органима. Тако је на пример Удружење за заштиту животиња „Орка“ у периоду од 2006. године, када је убиство животиње проглашено кривичним делом, примилио више од пет хиљада пријава која се тичу злостављања животиња. „Када посматрамо статистику, можемо рећи да су доминантно пси и мачке, да су грађани најсензибилисанији када су у питању пси и мачке. Наши људи нису довољно осетљиви када неко злоставља свињу или краву, али зато примете када је у питању пас или мачка. Због тога ми имамо доминантно преко деведесет посто случајева на суду, и код нас пријаве у вези са псима и мачкама“, наглашава Елвир Буразеровић, директор „Орке“. Уједно ова најстарија организација у Србији која се бави заштитом животиња захтева од Министарства правде да се затворска казна са садашњих шест месеци за убиство једне или три године за више животиња повећа на пет, да се казни и покушај убиства животиње, али и да се таквим људима забрани поседовање животиње.

Осећај сигурности да неће бити кажњени мотивише злостављаче, а страх који је присутан код грађана спречава их да насилника и пријаве. Осуда околине није довољна. Мучење, паљење, и убијање животиња и сурове слике из наше околине и даље ће нас пратити. У Удружењима нас опомињу да не ћутимо, већ пријавимо мучење животиња и тако можда спречимо и веће последице.