– „Знаш ли ти Данице шта је то Винча?”
– „Чула сам.“
– „Чула си за Винчу као што си чула за Мадагаскар, а то је наш највећи нуклеарни центар.“
Познати дијалог Данила Бате Стојковића и Мире Бањац из филма „Балкански шпијун“, а 30 година које су протекле од његовог снимања као да су удвостручене када се посматра институција која је Југославију ставила у малу групу земаља са нуклеарним програмом, и нико о њој више не прича са поносом.
Институт за нуклеарне науке Винча налази се на 15 километара од центра Београда, искључењем са Смедеревског пута долази се до 4 километра дугачке оронуле улице, која је насељена само у својој првој половини. Крајолик друге половине чине велики воћњаци, њиве, спаљена поља, бачени стари намештај и мртви пси. Пут је слабо прометан, и осим пар трактора и људи који су ову руту изабрали за трчање, користе га само радници Института. Они имају обезбеђен превоз аутобусом са разних локација у граду , који их довози и одвози са радног места.
Западна капија се налази ушушкана у густу четинарску шуму, рампа за аутомобиле, плава портирница и неколико радника обезбеђења, одају утисак добро организованог, битног и непробојног места. Али то је само на први поглед, дубљим посматрањем се може видети да осим пар метара ограде, која се налази уз сам улаз, Институт остаје незаштићен. У поменутој шуми поређани су бетонски стубови без ограде која би требало да их спаја, безобразно и неозбиљно с обзиром на то како се могу искористити материјали и подаци ове установе . „Немој ти ништа да се бринеш, све ми гледамо, и кроз шуму ако треба“ , каже Јован Бојанић, најбучнији и ,за разговор ,најрасположенији радник на портирници. „Ако је за образовање, онда ћемо да те спроведемо, ипак је ово сада углавном образована установа“, истиче портир. Иако је, када је саграђен 1948. године, био намењен за нуклеарна истраживања , Институт се сада користи и за истраживања из области физике, хемије, биологије, енергетике, заштите од зрачења, заштите животне средине и науке о материјалима. Студенти који проучавају природне и техничке науке овде долазе на праксу или на тренинг ,како га зове изненадни кустос Бојанић, који је, чини се, једва дочекао да неко дође и разбије монотонију његовог посла.
Насеље у насељу
На први поглед највише изненађује сама површина Института, јер има величину насеља, а поред очекиваних хангара, великих ,некадашњих белих зграда, изграђених у класичном комунистичком стилу правоугаоника, налазе се и редови обичних кућа, понекад их користе радници, мада је већина празна. Од једног до другог сектора воде улице шире од већине булевара у главном граду. Попуцали ћошкови зидова, непокошена трава, прљави прозори и запуштени споменици неких од оснивача и истакнутих појединаца Института, најбољи су показатељ тога како функционише одрђжавање центра. Тек понеки човек се налази на путу од једне зграде до друге и на моменте овај комплекс изгледа напуштено. Томе доприноси и невероватна тишина за коју се побринула висока шума која раздваја Институт од насеља, по којем је добио име са једне стране, и Дунава са друге. Поред мира и тишине и ваздух је скоро планински, тако да Институт за нуклеарна истраживања делује као солидна локација за одмор.
Једна од првих зграда која је направљена је и библиотека, која је највећа научно- стручна библиотека из области нуклеарних наука. Чак и у зградама, у којима је дозвољен улаз ретким посетиоцима ,налазе се огромне машине које служе за нешто при чијем би изговарању лаик изломио језик и остао збуњен. Најбитнији послови се обављају у бункерима испод земље, уз помоћ једног од два првобитна реактора. Особе у белим мантилима или не обраћају пажњу на нас, или нервозно, у браду, гунђају како нико не треба да буде овде и како ово није Дизниленд. Сваког ко није у белом мантилу ,гледају као дете које сваког тренутка може да направи неку штету. Нико од њих није расположен за разговор, мада се то може и разумети с обзиром на то да делују прилично заузето док баратају епруветама и читају податке са рачунара. Тек успут изусте неку реченицу за новине: „Видиш, никоме ни на крај памети није наука, а ни овај Институт, сете се тек када је нека кризна ситуација као за време бомбардовања када су се сви плашили да ће због нас цео Београд да се потрује“.
