Aуторка: Ива Јевтић
На мапи Србије уочавају се градови са „надимцима“ својих становника – чивијаши, чарапани, паприкари, подвалачи, геџе, сланинари… А усред Србије су ћурани, цревари и џигерани. Урбана легенда каже да је први воз између Београда и Ниша усред Јагодине згазио ћурку чија су се црева развукла у Ћуприји, а џигерица је нађена у Параћину. Нека буде тако, мада постоје и друге приче.
Тешко се одувек живело у Србији. Због турског харача се бежало у брда, даље од путева. Мање се обрађивала земља, а више се чувала стока. Сељаци су се хранили сиромашно те су многе болести харале. Преко Саве и Дунава је била европска цивилазација, па је и народ тамо живео боље. Било како било, у другој половини деветнаестог века стварала се нова држава на Балкану – Србија у којој су се мењале животне навике становника.
Душан Стаменковић, ћупријски хроничар, познати је чувар успомена и традиције овог дела Србије. Увек пун занимљивих прича често се може видети како ћутке седи у парку крај Мораве и онако „пензионерски“ је посматра. У Мораву се куне, јер је „наше море“, тако да о овој причи не би лагао, поготово не причајући је крај тог „мора“.
„Династија Обреновића је била окренута ка Европи тако да су у Србију почели да долазе млади и амбициозни школовани људи који су имали изразито јак утицај на индустријализацију младе државе. Јагодина више, а мање Параћин и Ћуприја, предњачили су у односу на остале вароши и варошице новостворене најпре кнежевине, а касније краљевине”, баш овако је започео разговор. Чинио се поносним, мада се тешко разумело да ли је био поносан на младе генерације јер се и даље интересују за овакву врсту приче или можда што баш он има ту част да је исприча.
Прва месна индустрија
Стварање радничке класе на крају деветнаестог века условило је и промену начина исхране становништва. Иако се и даље углавном живело у великим породичним домаћинствима, мање у новоформираним радничким насељима и подстанарским кућама, појавила се потреба за производњом намирница за тржиште, односно намирница са дужим веком трајања.
„Тако је у Јагодини створена прва месна индустрија 1901. године. Власник је био Немац Пијетор Kлефиш који је дошао из Италије да би у Јагодини стекао концесију за производњу живине и јаја, а његов син Теодор ја започео производњу салама и кобасица по угледу на италијанске мајсторе. Након Другог светског рата је месна индустрија Kлефиш конфискована да би наставила са производњом под именом Јухор“, говорио је тихо, али тако сигурно да би човек поверовао и у највећу бајку.
Генерације „чудног занимања”
Три века се цреварска тајна преносила од генерације на генерацију Милојковића. Све је почело у Мозгову, селу покрај Алексинца, а завршава се у Ћуприји.
Наследници Душана и Душанке Милојковић живе у Ћуприји.
Kобасице – једна од најстаријих врста хране
Давне 1927. године, када су Kлефиши почели градњу своје виле између железничке пруге и фабрике, из Јагодине се у Ћуприју доселио Душан Милојковић (1907), мајстор чудног занимања – цревар. Душанова браћа, Марко у Јагодини и Миодраг у Kраљеву, такође отварају цреварске радње, а брат Миле отвара месарску радњу у Јагодини.
„Душан и Душанка Ђорђевић доселивши се у Ћуприју, изродили су Миливоја, Драгољуба, Радмилу и Радомира. Син Драгољуб, познатији као Драги Цревар, наставио је да се бави породичним занатом. Најмлађи Душанов и Душанкин син Радомир креће истим путем и отвара у Ћуприји цреварску радњу Цревар, проширује делатност и почиње да ради са вештачким цревима, адитивима и зачинима. У свом залету 1992. године откупљује индустрију природних црева Kотекст продукт из Новог Сада, која је тада била осма фабрика у Европи и једанаеста фабрика у свету у цреварској области. Све је било идеално до хиперинфлације када долази до краха ћупријске радње.
Иначе, Радомир је био просветни радник – математичар, фудбалер и спортски радник и публициста који је објавио четири књиге. Његов син Драган је такође спортиста и члан градских екипа Ћуприје у шаху и у фудбалу. Наставио је да се бави цреварским пословима у својој радњи Цревар. За разлику од оца и брата Радомирова кћерка се посветила науци, докторирала је у области психологије“, прича нам јагодински и ћупријски хроничар.
Kобасице се праве уназад неколико хиљада година и слободно може да се тврди да је то једна од најстаријих врста хране, било да се једе свежа, димљена, пеглана или сушена.
„Омот за стишњену шунку, виршле, зимску саламу или најобичнију кобасицу је био од природних материјала или просто речено од црева свиња, говеда и оваца. А та црева је прерађивао ћупријски мајстор цревар Душан, о коме је остала само успомена. Мада, верујем да његови наследници у Ћуприји и даље чувају традицију мајсторске обраде црева. Kасније су почела да се употребљавају биоразградиве пластичне масе за производњу омота за левачку кобасицу или за специјалне врсте виршли и свежих кобасица. Индустријска производња колегених, пластичних и целулозних омотача скоро да је потпуно заменила производњу прерађених природних црева. Земичка напуњена кобасицом са листом зелене салате и сенфом се једе ходајући улицом. И нико се више не пита у каквом је омоту та кобасица, у омоту од биоразградиве пластике или од природног материјала. Временом је било све мање и мање потребе за мајсторима цреварима и тако је занат од старине почео да се смањује и у Ћуприји. Ето“, завршио је своју причу.
Било како било, тајну како се саламе и кобасице праве у природном цреву, у Ћуприју је донео Јагодинац Душан Милојковић 1927. године, а први воз је прошао кроз Ћуприју 1884. године. Шта се дешавало са ћупријским цревима између 1884. и 1927. године остаће тајна.
„Цреваријада“
Време пролази, па тако полако нестаје и ћупријска цреварска тајна. Додуше, остаје такмичење у справљању цревца на роштиљу у амбијенту лепог моравског парка.
„Цреваријада је била замишљена као привредни сајам који ће да окупи највеће произвођаче и трговце у области месне индустрије, али се претворила у традиционално окупљање роштиљџија и пивопија“, насмејао се ћупријски хроничар, али поглед му ипак одлута ка ивици клупе где је стајала лименка „Јелена“.
Деловао је тужно. Погледао је у мене, на тренутак видех сетни осмех на његовом лицу, а онда му поглед одлута ка Морави, „његовој Морави“. Њу је посматрао дуго.
Није ми узвратио поздрав, а и на моју захвалност, остао је нем.
Kо зна колико пута је дека Душан испричао ову причу. Kо зна и коме све. Остаје питање да ли ова „тајна“ престаје да буде тајна ако се свима исприча?
А можда је и треба разгласити, да би Ћупричани знали шта се све „крије“ међу познатим лицима, оронулим кућама и старом избледелом асфалту града на Морави.
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија