Пољопривреда у раљама новинарства и политике

На последњим изборима његово лице смешило се са изборних плаката, али политика није његова професија. Новинар пољопривредник, са прослављеном дијамантском годишњицом бављења новинарством, Захарије Трнавчевић представља име које се најчешће повезује са емисијама „Знање имање“ и „Знање на поклон“.

Од штампаног новинарства до телевизије, од оловке и папира до интернет стварности, Захарије Трнавчевић прича своју новинарску причу.

Шта вас је навело да уместо учитеља постанете новинар?

Новинар сам постао случајно. Партијски комитет ме је послао у једно предузеће, одакле сам прешао у Задружни савез Србије. Они су имали лист Задруга за који сам писао неке опаске у оквиру Писма редакцији, њима се то допало па су предложили да будем стални члан редакције. У оно време новинарство је било другачије, данас новинар има на располагању много извора информација, постоји факултет да се припреми за тај посао, а ја сам као један тотални аматер, учитељ, почео да пишем, учио од старијих колега. Угледао сам се на боље од себе.

Јесте ли и тада, на неки начин, били у политици?

Био сам члан Комунистичке партије, али се нисам бавио политиком, то је дошло касније, после распада Југославије. После мог уласка у Странку Југословена, па у Демократску странку, када сам изабран за посланика, али тада нисам више био у радном односу

Један део Ваше каријере обележиле су емисије неаграрног карактера: Рефлектор, Четврта димензија, и друге. Зашто су оне имале превагу над пољопривредним новинарским ангажманом тих година?

Емисију „Рефлектор“ сам преузео 1970.године како бих показао да добар новинар уме добро да ради било коју тематску област, и да нисам инвалид који се само разуме у пољопривреду. Шта значи бити добар новинар? Да умеш да посматраш, уочаваш шта је узрок, а шта последива, одвајаш битно од небитног. Након што је та емисија угашена упркос одличној гледаности, почео сам да радим емиије „Нешто четврто“, „Мандат“ које су се бавиле унутрашњим политичким темама.

Мене је увек занимала суштина односа државе према грађанима и обрнуто. Ми одлучујемо каква ће нам бити држава, да ли ће бити одговорна, квалификована, или ће бити скуп људи који се зову власт и чине власт и који више брину о својим интересима него о интересима грађана који су их бирали.

Да ли је и у којој мери било тешко усклађивати позицију новинара са ангажманом у политици?

То је један у ствари исти посао. Никада није било усклађивања, ја имам један једини исти став и када пишем и када говорим са тамо неке трибине. А тај став је да Србија има пољопривреду која је једина обновљива грана. Ми морамо да се припремимо да у ЕУ уђемо као земља продуктивних грађана, која уме да искористи оно што има на најбољи начин, и да будемо постројени у те кооперативе, асоцијације, а не овако као нека разбијена војска да нахрупимо у Европу.

Да ли вам никада није било понуђено то место, или сте одбили намештенје министарства пољопривреде?
Захарије Трнавчевић у изборној трви

Ја нисам човек који воли важне функције. Кад би ми неко понудио, а неће ми понудити јер нисам са кадровске листе, немам ниједан факултет, имам 86 година, и они сматрају да сам ја потпуно ислужен, али кад би ми неко понудио ја бих рекао „Важи, али бићу само шест месеци, и ни дана више“. За тих шест месеци поставио бих неке темеље пољопривреде која би личила на модерну европску пољопривреду, наравно у виду неких закона, промењених, ми имамо закона колико хоћеш, али нису добри. Нису читљиви, не побуђују, не покрећу људе.