Политичка приватизација медија

„Видљива рука државе је главни кривац за овакво стање у медијима“

Мијат Лакићевић, некадашњи новинар Економске политике, бивши уредник Економист Магазина говори о политичким приватизацијама медија и скривеним каналима финансирања медија.

Усвајање сета медијских закона у августу 2014. године довела су до уклањање државе из власничке структуре медија и онемогућена непосредна контрола над медијима. Да ли ће ови медијски закони донети праве неолибералне реформе на нашој медијској сцени?

Неолибералне реформе код нас имају негативну конотацију, а мој однос према томе је потпуно другачији. Да ли ће реформи бити, то ћемо видети. Добро је што држава излази из власништва над медија, али то није довољно да медији буду слободни. Овде нема релативног слободног тржишта, а о апсолутно слободном тржишту ни речи. Овде је утицај државе на пословање фирми огроман и погубан. То се односи на медије. Положај медија не зависи од само од законских решења већ и од праксе, али јако и зависи од деловања судова. Проблем судова је што размишљају етатистички, популистички, под великим су утицајем власти и у споровима медија и власти пресуђују у корист власти.

Пресудан утицај на комерцијалне медије имају рекламне и продукцијске ПР агенције које их држе у економоској зависности. Власници тих агенција се повезују са политичким партијама, што говори о посредном утицају политике на медије. Како се борити против таквих притисака?

То је код нас велики проблем. Држава преко политичких притисака руководи рекламним агенцијама, и на тај начин преко њих може да се манипулише медијима. Државне фирме не могу да се оглашавају у медијима који критикују владу. То је лоше и недозвољено и то се у нормалним државама не дешава, али Србија није таква држава.

Рекли сте да се то у нормалним државама не дешава, да ли постоје неки изузеци на Западу?

Ја мислим да ту слика није црно-бела. Рекламне агенције тамо штите своје интересе и нису повезане са владом. Једна кока-кола не штити интересе америчке владе. Уколико медиј има репутацију и пише о неким проблемима ће можда изгубити неке оглашиваче, али ће добити на кредибилитету и на тиражу и привући ће друге оглашиваче. То је могуће у земљама развијене либералне демократије, где су привредни субјекти релативно слободни. Уколико се код нас привредни субјекти оглашавају у опозиционим и неподобним медијима, онда држава шаље пореску и финансијску полицију и затвара та предузећа.

У претходном просецу приватизације медија 2003-2007. медије су купили појединци који су имали јасну економску рачуницу, добру за њихове приватне интересе, али сасвим погубну за јавни интерес. Дошло је до заокрета од озбиљних информативних садржаја ка таблоидиним, који су довели до пада угледа новинарске професије. Да ли можемо то поново да очекујемо?

Углед новинарске професије није пао због приватизације већ због политике. Медије су се куповали из поличких разлога. Куповали су их бизнисмени који су повезани са полицијом и политичким партијама. Ово је била политичка приватизација. Када је приватизација политички диригована долази до злоупотребе и то се десило и претходном процесу приватизације медија. Плашим се да ће се то поново десити. Ми смо имали и пре лоше медије, сада се само променио облик власништва.

Таблоидне медије сте описали као „опинион или десижн мејкере“. Ови медији заступају интересе власти, а посредно их финансира политичка власт. Да ли медији са квалитетним информативно-политичким и културним садржајима могу да им парирају на тржишту? Да ли постоји слободна тржишна утакмица?

Проблем јесте у томе што не постоји слободна тржишна утакмица. Политичке странке посредно финансирајући неке медије ствара нелојалну конкуренцију. Ја чак кажем да таблоидизација медија није највећи проблем, иако су они нанели много зла медијима у Србији. И овде се враћам поново на проблем судства које не може да се одупре политичким притисцима и казне ове медије. Још један проблем је што су наши менјстрим медији антилиберално вредносно оријентисани и то онемогућавају да се српски медији остваре као либерални.

Да ли ће сет медијских закона допринети либерализацији медија?

Уклањање државе из сфере медија доприноси либерализацији медија. Он јесте неопходан услов, али је и питање да ли је и довољан услов. Ако држава задржи скривене канале утицаја и финансирања медија нећемо добити много. Видљива рука државе је главни кривац за овакво стање у медијима.

Да ли могуће стати на пут нелојалној конкуренцији?

Свакодневним личним деловањем новинара, али и грађана. „У демократији је главни посао, посао грађанина “ рекао је амерички судија врховног суда. Ако ти се нешто не свиђа будеш активан. Слобода медија се не добија, за њу се бориш.