„Починиоци насиља играју на карту страха“
Гордана Кецман, психотерапеут за когнитивно-бихејвиоралну терапију, говори о агенсима вршњаког насиља, облицима у којима се најчешће јавља, као и мерама које је неопходно спровести како би се степен насиља међу младима смањио.
Истраживање које је спровело удружење „Корак напред“, показује да је стопа насиља међу вршњацима у расту, у односу на прошлу годину. Зашто је степен вршњачког насиља у порасту?
Мислим да је вршњачко насиље већ годинама у порасту, без обзира на резултате разних истраживања. Разлози су многобројни, од потпуно бенигних до врло озбиљних. Вршњачког насиља је одувек било, на пример туче међу дечацима, да би оставили „утисак“ на девојчице или да би поправили рејтинг у својој групи. Повећава се „репертоар“ насиља па се тиме повећава и стопа насиља. По мом мишљењу насиље расте због срозавања етичких норми, и коришћења нових технологија у комуницирању, првенствено друштвених мрежа. Такође и због свеопштег сиромаштва, јер „сиромаштво тела узрокује и сиромаштво духа“.
У којим облицима се најчешће вршњачко насиље манифестује?
Психолошко насиље је, у свим облицима, доминантно у односу на физичко, при чему не умањујем ово друго. Репертоар психичког насиља је бескрајан – од ругања због физичког изгледа или неког безначајног гафа у понашању, до претњи и уцена, лицем у лице или још чешће преко популарних друштвених мрежа. Деца се осећају сигурније на друштвеним мрежама и то им даје самопоуздање да свој бес изразе „онлајн“, без директног контакта са жртвом. Што се тиче насиља у школама, најчешћи облици су искључивање из друштва, оговарање, претње и застрашивање, а то често ескалира и у физички обрачун, у шта се убраја гурање, шамарање, па чак и сексуално злостављање.
Зашто жртве вршњачког насиља често одбијају да о томе говоре, не признају чак ни породици и не обрате се надлежним органима за помоћ?
Најчешће због страха од последица обелодањивања по себе или породицу. Страх се страхом храни. Починиоци насиља играју на карту страха, знајући да постоје велике шансе да жртву застраше и спрече га да се некоме жали. Жртва је у страху, који је често праћен анксиозношћу. На тај начин почиње да се удаљава од друштва и затвара се у себе, што може довести до интровертности. Разлог за ћутање је и неефикасност институција кад буду обавешене, првенствено школа, полиције, судова, центара за социјални рад. Школски правилници не прописују довољно строге казне за насиље, а често нема ни нијансирања блажих и тежих облика насиља.
Ко сноси највећу одговорност за сузбијање вршњачког насиља?
Сматрам да је одговорност не само за кажњавање већ и за превенцију вршњачког насиља у првој линији на породици и друштвеним институцијама, јер да су санкције за извршитеље насиља брзе, конкретне и квалитетне, будући починиоци би и то узимали у обзир пре него што „крену у акцију“. Породица је основни агенс социјализације деце и у оквиру породице се развија осећај за добро и морално, што представља основу за развијање самоидентитета. Уколико деца на време науче разлику између доброг и лошег, мање су шансе да ће у каснијем добу развити девијантно понашање.
Која је улога медија као агенса вршњачког насиља и да ли се медији могу сматрати узроком повећаног насиља међу младима?
Јако је важно шта медији пласирају, и каквим садржајима затрпавају младе, јер су они у том периоду посебно подложни утицају из околине. Док постоје разне „Фарме“ и ријалитији са промовисањем простоте и бестидности и особама које немају осећај за морално, не може се много више очекивати ни од младих гледалаца. По мом мишљењу оно што се код нас зове естрада, а промовише као елита је такође важан фактор у генези младалачког морала, па и насиља.
Које је мере потребно спровести како би се степен вршњачког насиља смањио?
Првенствено родитељи морају обраћати пажњу на било које промене понашања код деце.Уколико дете одједном промени понашање, постане нервозно, нерасположено или раздрављиво , постоји вероватноћа да се суочава са насиљем од стране вршњака, било то у школи, на улици или негде другде. С друге стране, школе морају израдити јасније и конретније Правилнике, који ће се адекватно примењивати, где ће бити наведен конкретан преступ и конкретна мера санкције за то дело. Неопходно је и да центри за социјални рад, полиција и судови раде свој посао ажурније, да не гледају на кошкање и свађе међу вршњацима као на „дечју игру“, јер то врло лако може прећи у физичко насиље.
Последњи радови
Студентски радови31. мај 2017.Šta beše pravda?
Студентски радови31. мај 2017.Tolerancija različitosti
Студентски радови31. мај 2017.„Мој пут кроз језгро пакла“- Студентски радови31. мај 2017.Ноћи без сна